РЈЕЧНИЦИ КАО КУЋЕ РИЈЕЧИ И ХРАМОВИ ЗАВЈЕТНИХ ДАРОВА

Abstract

Кад је о ријечима ријеч, за њих су најнадлежније оне дебеле књиге које зовемо рјечницима. Много их волим, али нажалост, моја обескњижена библиотека је најоскуднија управо њима. (Као једину ману узимам им то што су врло тешки и незгодно их је читати лежећи.) Имам оба наша најпознатија рјечника страних ријечи, и Вујаклију и Клаића (онај највећи, Клајнов и Шипкин, немам), Речник књижевних термина, Рјечник симбола и Речник синонима Павла Ћосића, кога никоме не бих препоручио. (Оне рјечнике који прате наше стално мијењајуће правописне приручнике не рачунам ни у шта, ту никад не можеш пронаћи баш ону ријеч која ти је потребна.) Недостаје ми добар етимолошки рјечник, али пошто такав недостаје и српској лексикографији, кад ми затребају какав коријен и значење, отварам старог доброг Петра Скока, кога имам у ПДФ-у. Недостаје ми и велики Матичин Речник српског језика, а поготово они силни томови Речника српскохрватског народног и књижевног језика, на коме још ради Академијин Институт за српски језик у Београду. Мили Боже, чуда великога – Институт за српски језик, и то при најважнијој националној научној установи издаје рјечник српскохрватског језика, иако су већ толике године да смо се развели са Хрватима! Кажу његови челници да је то због континуитета! И треба им вјеровати! (Ипак, остаје нејасно или посве мутно што се они брину за кроатистику кад је ова одавно окренула стражњицу србистици; нису ту чиста посла. Не могу довољно ни да појасним колико ми иду на живац они који повлаче језичку границу између хљеба и круха, а притом често опсују крушну мрву. Или куће и дома, а прописују домаћицу умјесто кућанице; можда да се нађемо на стопаници, ако им и то не би било сумњиво. Па зар је толико тешко упамтити прво начело изворног српског филолошког програма: све што је штокавско, то је истовремено српско!? Није, разумије се, али нама се то нешто не да.)