КАКО ИСПИСАТИ ЖИВОТ

О аутобиографским списима и поводом њих

Abstract

„Сва су озбиљна књижевна дела аутобиографскаˮ, каже Томас Вулф на самом почетку свог раскошног романа Погледај дом свој, анђеле2, у првом одјељку под насловом Читаоцу, и додаје да се „тешко може замислити дело које би било више аутобиографско но што су Гуливерова путовањаˮ. Може изгледати чудно, али с обзиром на то ко тврди, свакако треба вјеровати – и као бајковита алегорија, та је Свифтова заврзлама ипак ирска прича и тиме нужно политична.3 Не бих ову Вулфову опаску ни меморисао да је нисам нашао у аутобиографској књизи Стевана Раичковића Један могући живот. То је заправо књига разговора са пјесником коју је као питалац приредио један други пјесник, Мирослав Максимовић, а која се појавила 1996. године у лијепој едицији БИГЗ-а и СКЗ-е Разговори с писцима, гдје су своје животне исповијести пред читаоце подастрли Киш, Павић, Живојин Павловић, Пекић, Радован Самарџић, Душан Радовић, Миодраг Булатовић... Раичковићева аутобиографија је сасвим вјеран отисак свог творца, затајна, фрагментарна и сва у знаку поезије. Не баш да се као Андрић, пјесником речено, „крио по лавиринтима и катакомбама туђих живота и далеких историјаˮ, он се, некако чудно откривајући, суштински сакривао. Он је био „један од оних најређих, који није припадао ничему другом осим поезији: а поезија, ако већ и сама није симболични понор око песника, она је бар латентно брисани простор у коме се заиста и нема реално за шта ухватити и на шта наслонитиˮ. Ово је вјероватно његово најтачније одређење, мада га је он изрекао за пјесника Десимира Благојевића. Чак и кад говори о својим прецима по оцу, оним из Љешанске нахије, „распрострте уз пут између Подгорице и Цетињаˮ, или по мајци, Обрадовићима из Великог Градишта на Дунаву – а говори веома занимљиво – све нити тих бројних прича из родослова стичу се опет у поезији. Његова мајка Живана, старовремена учитељица, читав свој дуги живот писала је стихове од којих ниједан никад није објавила. Баба по оцу, Милица, од чувене војводске куће Врбица, није знала ни писати, али је и прича о њој на извјестан начин крунисана поезијом: у тој кући, наиме, чувани су дуго тегови са којима је вјежбао Лаза Костић, док је на Цетињу уређивао „Глас Црногорцаˮ.