CURA TE IPSUM – ЉЕКАРИЈЕ, ТРАВАРИЈЕ, КУВАРИЈЕ

Abstract

Дванаеста глава Андрићеве Травничке хронике почиње описом изненадне болести исмрти средњег синчића француског конзула Давила, као јасног наговјештаја „губитака инесрећа сваке врстеˮ, које ће у касабу донијети 1808. година. За писца је то непосреданповод да, понајвише из угла младог конзуловог помоћника Дефосеа, развије причу оразноликом поимању болести на Истоку и Западу, и четворици травничких љекара којису безуспјешно лијечили трогодишње конзулово дијете. Док се на Западу болест одвајаод здравља и институционално изолује, овдје на Истоку – примјећује млади Француз –„човјек се лијечи као што се храни и болује као што живи. Болест је друга, тежа, половинаживота. Падавичари, луетичари, лепрозни, хистерици, идиоти, грбави, хроми, мутави,слепи, кљакави, све то ври на белом дану, гамиже и пузи, богорадећи милостињу илипркосно ћутећи и готово гордо носећи свој страшни недостатак. Још је сва срећа што сежене, нарочито турске, крију и умотавају, иначе би број болесника које човек сусреће биојош једном оволикиˮ. Кад је о љекарима ријеч, лако иронише Андрић, постоје они који тозаиста јесу, али и они „који се лекарима називају и које свет за такве сматраˮ. И онда иданас, изгледа, најмање их је истинских.