ВЕРЗАЛ

ПОЈМОВНИК АНАТОМИЈЕ КЊИГЕ

Вања Шмуља — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Минијатура, упркос имену, нема везе ни са величином ни са бојом. Забуну око тумачења проистеклу од минијума2 којим су, поред осталих боја, минијатуре сликане, обогатили су француски теоретичари који су lat. minus превели као mignon. Не треба заборавити да је и онај познати (ауто)портрет ђавола према легенди насликан у „природној величиниˮ3 на 290. листу Ђавоље библије (Codex Gigas) такође минијатура! То што су Италијани разликовали сликарство и књигосликарство и термин miniare (сликати у малом формату) користили као опреку сликарству (великих формата), те што су сличице с религиозним темама, портретима или сценама из Светог писма4 неспоразумом такође називане минијатурама – само је додатно доприносило терминолошкој конфузији.

УМЕТНОСТ РАНЕ ШТАМПАНЕ КЊИГЕ КОД СРБА

Љиљана Пузовић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

У раду се даје преглед раног српског штампарства и издаваштва, од краја XV до прве половине XVII века, које одликују српскословенски језик и ћирилично писмо. Тежиште рада је на уметничком обликовању старе штампане књиге, односно на ликовно-графичком изразу постојећих инкунабула и палеотипа, као и на начину њиховог повезивања, врстама и уметничкој вредности самог повеза.

СРЕДЊОВЕКОВНЕ УГАРСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

Борис Стојковски — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

У раду се даје преглед најважнијих угарских средњовековних библиотека. Од оне најстарије, у опатији у Панонхалми, као и оне из византијског манастира у Банату, долази се до најважније – „Корвинеˮ. Ову библиотеку основао је краљ Матија Корвин (1458–1490), у чије време ренесанса долази у Угарску. Библиотека названа по његовом хуманистичком имену „Корвинаˮ била је највећи центар хуманизма и ренесансе, као и писане речи оновремене Угарске. Други важни центри налазили су се при епископским и архиепископским катедрама. У питању су биле библиотеке у Острогону, Печују, Вацу, али и Бачу, где ју је основао калочко-бачки архиепископ Петар Варади. Од других ренесансних личности које су биле библиофили, биће речи о острогонском архиепископу Јовану Витезу, те печујском епископу Јанусу Панонијусу. У Срему пак зна се за библиотеку манастира Свете Марије на Петроварадину. На крају средњег века и српска писана реч је стигла у Угарску и тиме обогатила сазнања о историји средњовековних угарских библиотека. У том смислу се посебно истиче библиотека манастира Крушедола.

ЗБИРКА СТАРИХ ШТАМПАНИХ БОГОСЛУЖБЕНИХ КЊИГА ПАРОХИЈЕ У ПАЛАЧКОВЦИМА

Архимандрит Платон Јовић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Ову збирку сачињавају 22 штампане и укоричене богослужбене књиге које су настале у периоду од XVIII до XX вијека. Књиге припадају парохији у прњаворском селу Палачковцима. Ова збирка је сада по први пут систематски обрађена и представљена јавности. Њена највећа вриједност је свједочанство вјере, пожртвованости и посвећености свештенства и народа који су их у тешко вријеме ропства под туђином, као и материјалне оскудице, набавили и користили. Збирка чува мноштво записа који имају локални карактер, а тичу се дародаваца и људи који су их користили.

КЊИГА КАО МЕДИЈ У РОМАНУ СИТНИЧАРНИЦА „КОД СРЕЋНЕ РУКЕˮ ГОРАНА ПЕТРОВИЋА

Александра Савић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

У раду тумачимо и анализирамо разнолике функције које има књига у роману Ситничарница „Код срећне рукеˮ Горана Петровића на основу полиморфне теорије коју је прва на овим просторима изнијела бугарска научница Милена Цветкова. Све функције своде се на четири основне: књига као артефакт, књига као медиј, књига као трећа стварност и књига као „живи организамˮ. Основни аналитички оквир који нам омогућава овакво истраживање јесте позиција читаоца у савременим постмодернистичким теоријама, али и његова кључна улога у интердисциплинарним научним анализама књиге. Главна претпоставка нашег осврта јесте да је овај писац, захваљујући знању, али и дугогодишњем стручном раду са књигама, те свом превасходном постмодернистичком опредјељењу, не само познавао основне постулате науке о књизи већ је о њима дубоко и непрестано промишљао.

ХИЛАНДАРСКИ РАСПОРЕД ДНЕВНИХ БОГОСЛУЖЕЊА У КОНТЕКСТУ САТНИХ СИСТЕМА

Милутин Тадић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

На Светој Гори упоредо постоје два сатна система, традиционално византијско вријеме и источноевропско вријеме (ЕЕТ) као формални сатни систем Републике Грчке у оквиру које се налази Света Гора. Будући да се код византијског система нулти тренутак (залазак сунца) непрестано помиче, одређеном византијском сату сваког новог дана одговара други тренутак ЕЕТ. Било би практично неизводљиво да се „византијски” часовници свакодневно подешавају па се то у светогорским манастирима врши периодично, у Хиландару на почецима четири периода тачно утврђених датумских граница (зимски, љетњи, и два прелазна). За сваки од тих периода у хиландарском распореду прописани су почеци богослужења заокружени на пуне сате. Анализа хиландарског распореда извршена на основу елемената сунчеве геометрије израчунатих за сваки дан године показала је, прво, да су та заокруживања коректно урађена, и друго, да су хиландарским распоредом сврсисходно помирена три сатна система која су примјењивана у Хиландару и на цијелој Светој Гори: темпорални који је коришћен у византијском свијету (укључујући и средњовјековну Србију), према коме су првобитно били одређени почеци дневних богослужења, данас важећи византијски систем, и ЕЕТ који све више осваја Свету Гору.

СЕМАНТИЧКА И СТРУКТУРАЛНА АНАЛИЗА ПРЕЗИМЕНА ВОЗУЋКИХ СРБА 2

Дуња Илић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Рад у целини обухвата лингвистичку анализу 113 презимена или патронима у говору и језику возућких Срба, а овдје доносимо њих 27. Презимена су повезивана са крсним славама, а славе са родовима. Анализа обухвата творбу и значење, семантику и етимологију српских возућких презимена или патронима. Евидентирана презимена мушкараца и жена обрађена су творбено- -семантичком анализом, с дијахроног аспекта. О говору и језику Срба у средњој Босни, у сливу реке Криваје, ареалу којем припада подручје Возуће, и говору возућких Срба и свих наведених српских сеоских ареала, писано је са дијалектолошког становишта, а обухваћени су и радови из ономастике одређених ареала у североисточној и средњој Босни. Ареал Возуће налази се у граничној области ова два велика ареала. У доступној литератури нема објављених радова из антропонимије Возуће. После ратних дешавања крајем прошлог века српско становништво потпуно је исељено, тачније протерано и расељено из овог краја. Подаци и теренска истраживања ослањају се на литературу и информаторе, обухватају различите језичке слојеве и периоде српског постојања у Возући. Циљ рада је чување српског идентитета и културног наслеђа у Возући и околини.

ПОМЕНИК Сјећање на проф. др Војислава Максимовића (1935–2024)

Сњежана Ђоковић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Хоризонти сјећања који у свом средишту имају истакнуте личности вишеструко су корисни, како у тренутку писања тако и у будућности, као важна историјска факта, али и као узор и инспирација. Једна таква личност јесте и угледни академик проф. др Војислав Максимовић. О људима са богатом и значајним дјелима испуњеном биографијом тешко је писати са позиције некога ко има одговорност да вјерно преточи један мајсторски насликан портрет у оно нешто мало ријечи колико их обично стане у један овакав поменик. У случају када је то још и ваш професор, онда се та обавеза удвостручује, јер биографске чињенице нису само подаци него и дио ваших сјећања из студентског и академског живота. А из тих сјећања ликови великана израњају првенствено као обриси оних људи од којих смо научили више него што је било у наставним програмима.

РАД ЗАДУЖБИНЕ ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА (2007–2018–2024)

Ирена Арсић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Задужбина Владете Јеротића основана је 2007. године, на иницијативу самог академика Јеротића. У њеном готово дводеценијском раду издваја се период за живота Владете Јеротића и по његовој смрти.

НАЦИОНАЛНИ И/ИЛИ РЕЛИГИЈСКИ МЕНТАЛИТЕТ

Владета Јеротић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Термин идентитет први је употребио Сигмунд Фројд 1900. године, да би га касније разрадио Виктор Тауск, а после неколико деценија много темељније Јакобсон, Гринсон и Ериксон. За Ерика Ериксона, „идентитет је процес растуће диференцијације који постаје утолико свеобухватнији уколико јединка постаје свеснија ширења круга људи који јој нешто значе, од родитеља до човечанстваˮ. За Ото Кернберга „идентитет Ја је потпуна организација свих поистовећења и поунутрења у интегрисани селф и потпуна интеграција унутрашњег света у тотални селфˮ. Треба, ипак, направити разлику између селфа и идентитета, па рећи да док је „селф-репрезентацијаˮ скуп свих представа о себи као основних структуралних јединица, идентитет се одређује као основни доживљај, односно осећање селфа.

КАКО ИСПИСАТИ ЖИВОТ

Ранко Поповић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

„Сва су озбиљна књижевна дела аутобиографскаˮ, каже Томас Вулф на самом почетку свог раскошног романа Погледај дом свој, анђеле2, у првом одјељку под насловом Читаоцу, и додаје да се „тешко може замислити дело које би било више аутобиографско но што су Гуливерова путовањаˮ. Може изгледати чудно, али с обзиром на то ко тврди, свакако треба вјеровати – и као бајковита алегорија, та је Свифтова заврзлама ипак ирска прича и тиме нужно политична.3 Не бих ову Вулфову опаску ни меморисао да је нисам нашао у аутобиографској књизи Стевана Раичковића Један могући живот. То је заправо књига разговора са пјесником коју је као питалац приредио један други пјесник, Мирослав Максимовић, а која се појавила 1996. године у лијепој едицији БИГЗ-а и СКЗ-е Разговори с писцима, гдје су своје животне исповијести пред читаоце подастрли Киш, Павић, Живојин Павловић, Пекић, Радован Самарџић, Душан Радовић, Миодраг Булатовић... Раичковићева аутобиографија је сасвим вјеран отисак свог творца, затајна, фрагментарна и сва у знаку поезије. Не баш да се као Андрић, пјесником речено, „крио по лавиринтима и катакомбама туђих живота и далеких историјаˮ, он се, некако чудно откривајући, суштински сакривао. Он је био „један од оних најређих, који није припадао ничему другом осим поезији: а поезија, ако већ и сама није симболични понор око песника, она је бар латентно брисани простор у коме се заиста и нема реално за шта ухватити и на шта наслонитиˮ. Ово је вјероватно његово најтачније одређење, мада га је он изрекао за пјесника Десимира Благојевића. Чак и кад говори о својим прецима по оцу, оним из Љешанске нахије, „распрострте уз пут између Подгорице и Цетињаˮ, или по мајци, Обрадовићима из Великог Градишта на Дунаву – а говори веома занимљиво – све нити тих бројних прича из родослова стичу се опет у поезији. Његова мајка Живана, старовремена учитељица, читав свој дуги живот писала је стихове од којих ниједан никад није објавила. Баба по оцу, Милица, од чувене војводске куће Врбица, није знала ни писати, али је и прича о њој на извјестан начин крунисана поезијом: у тој кући, наиме, чувани су дуго тегови са којима је вјежбао Лаза Костић, док је на Цетињу уређивао „Глас Црногорцаˮ.

МАНАСТИР МОШТАНИЦА 2

Младенко Саџак — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Послије пада Деспотовине (1459) и Босне (1463) остало је тек неколико српских земаља и слободних подручја гдје су се могле подизати цркве и манастири: Зета, Херцеговина, Сјеверна Далмација, централни дијелови Угарске као и њене јужне покрајине – Јајачка и Сребреничка бановина, Славонија те простори данашње Војводине. Разумљиво је да је архитектура која је тада настајала била мањих замаха, скромнијих димензија и једноставнијих рјешења; без домаћих владара и властеле, често у страху и несигурности, у предворју ратова, цркве подижу или представници малобројног племства са својим војводама (манастири Рмањ и Моштаница) или калуђери (манастир Гомионица).

БИБЛИОЛОШКИ И ЕСТЕТИЧКИ ОГЛЕДИ О УМЈЕТНОСТИ КЊИГЕ

Радославка Сударушић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

У оквиру едиције превода, под називом Библиолошке теме, изашла је четврта по реду књига ‒ Умјетност књиге. Ријеч је о преводу публикације Умјетност књиге [The Аrt of the Book], коју је приредио Чарлс Холм (1848‒1923), журналиста и ликовни критичар из Велике Британије. Он је оснивач и први уредник Студија, илустрованог часописа за лијепу и примијењену умјетност (Лондон, 1893‒1964). У издању поменутог часописа, Умјетност књиге излази 1914. године (Лондон, Париз, Њујорк).

ИСТОРИЈА НАЦИЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ БИБЛИОТЕКА

Бранка Драгосавац — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Након првог дела монографије Библиотека кроз време: прилози општој историји библиотека до 16. века из 2017, после шест година објављен је и историјат националних библиотека, који је њен најприроднији наставак. И док је први обухватио период од 23 века, други тек последњих пет, од Гутенберговог проналаска до данас – доба које је обележио настанак нација, формирање држава и, као логичан след ових догађаја, довео до формирања националних библиотека.

ВИЗАНТИЈСКА ПРОЗОРЈА МИЛАНА ГРОМОВИЋА

Владан Бартула — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Књига младог аутора Милана Громовића под насловом Плаво прозорје – огледи о византијској духовности и сродним аспектима српског пјесништва XX вијека у издању Академске књиге из Новог Сада представља значајно дјело које на систематичан начин тумачи феномене византијске духовности у српском пјесништву XX вијека. Књига показује колико је византијска и средњовјековна традиција и данас жива и плодотворна, о чему свједочи српско пјесничко стваралаштво XX вијека, чије се кључне поетичке поставке не могу разумјети без византијске православне духовности. Књига је подијељена на четири поглавља: 1) Означитељи византијске духовности (о Јовану Дучићу и Момчилу Настасијевићу); 2) Византија – песничка хетеротипија (о Милораду Павићу, Ивану В. Лалићу, Бранку Миљковићу и Чарлсу Симићу; 3) Поетска молитва – Merita poetica (о Ивану В. Лалићу, Милосаву Тешићу и Слободану Костићу); 4) Алтернатива несећању (о Љубомиру Симовићу, Матији Бећковићу, Војиславу Карановићу и Бранку В. Радичевићу). Свако ово поглавље садржи неколико потпоглавља о поменутим пјесницима, у којима се подробно тумачи пјеснички израз поменутих стваралаца у контексту византијске и средњовјековне српске духовности.

О ЛИКУ И ДЈЕЛУ ПРВОГ ДОКТОРА БИБЛИОТЕКАРСТВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Сузана Пешевић Стојановић — Wed, 09 Apr 2025 00:00:00 +0200

Зборник Изабрани радови представља избор огледа, чланака и осврта проф. др Љубинке Петрић Башовић, који је приредио проф. др Војислав Максимовић. Овај зборник изашао је 2021. године у издању Матичне библиотеке из Источног Сарајева. Уз предговор Војислава Максимовића, зборник садржи тридесет и шест чланака Љубинке Петрић Башовић, од чега је највећи број објављен у сарајевском Библиотекарству, у периоду 1968–1982. године, те у београдском Библиотекару, у периоду 1970–1977. године. Ови чланци, огледи и прикази углавном садрже кориштену литературу, било послије самог рада, било уз рад (у фуснотама), што је веома корисно за будуће истраживаче, уколико се одлуче вратити некој од обрађених тема. Након ових радова слиједи Библиографија радова Љубинке Петрић Башовић, затим Литература о Љубинки Петрић Башовић, те, на самом крају, и њена биографија.