ЗБОРНИК РАДОВА У ЧАСТ АКАДЕМИКУ ДЕСАНКИ КОВАЧЕВИЋ КОЈИЋ

ЖИВОТ И ДЈЕЛО АКАДЕМИКА ДЕСАНКЕ КОВАЧЕВИЋ КОЈИЋ

Десанка Ковачевић Којић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Академик Десанка Ковачевић Којић рођена је 3. октобра 1925. године, од оца Душана и мајке Љубице Салатић, у Сарајеву, а данас живи и ради у Београду. Основно и средње образовање стекла је у Сарајеву, а студије је завршила на Групи за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду (1950). Убрзо након дипломирања изабрана је, исте године, за асистента на Филозофском факултету у Сарајеву, на Катедри националне историје у средњем вијеку.

БИБЛИОГРАФИЈА АКАДЕМИКА ДЕСАНКЕ КОВАЧЕВИЋ КОЈИЋ

Десанка Ковачевић Којић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

ПОСЕБНА ИЗДАЊА

СРЕДЊОВЕКОВНЕ МЕНИЦЕ У ДУБРОВНИКУ И СРБИЈИ. ПРАВО И ЕКОНОМИЈА. ПРОПИСИ И ПРАКСА О ПОСЛОВАЊУ МЕНИЦАМА У ДУБРОВНИКУ И СРБИЈИ 15. ВЕКА

Момчило Спремић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

У средњем веку било је мало новца, па су у финансијским пословима преовлађивали кредити. Један од начина кредитирања било је пословање меницама. Меница („lettera di cambio”) поникла је у Италији, а проширила се у позном средњем веку на балканске земље, нарочито на градове источне јадранске обале. Меница је садржавала две операције: кредит и промену валуте и омогућавала да се новац не прено- си из места у место, што је у средњем веку било скопчано с великим ри- зицима. Менице су у 14. и 15. веку нашле примену у Дубровнику, а Бенко Котуљевић, дубровачки економски теоретичар и практични трговац 15. века, посветио јој је у своме делу О трговини и савршеном трговцу једну главу. Употреба меница се из Дубровника проширила на Србију. Дубровачка општина је меницама долазила до новца у Српској деспотовини, нарочито на двору деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву. Меницама су се користили и њени поданици, послујући по српским градским и рударским насељима. Менице су у Србији писане не само на латинском већ и на српском језику.

ПРОПАСТ ВИЗАНТИЈЕ У ОГЛЕДАЛУ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Љубомир Максимовић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Крајем 13. и у првој половини 14. века Византија је била зашла у дубоку друштвену, економску и политичку кризу. То је време у којем, сасвим супротно, Србија константно јача, одузимајући простране територије од Византије и преузимајући знатан број њених институција и функционера. Тако је Србија закорачила на пут који ће је одвести покушају да преузме традиције Царства. Али са прераном смрћу Стефана Душана и кризом у коју је запало његово царство наступило је време када су и Византија и Србија морале да се суоче са претњом сопственом опстанку. Обе земље пролазе кроз период политичких де- зинтеграција, али упркос томе српски владари прве половине 15. века упиру очи у Цариград, тражећи тамо потврду владарског статуса. Страх за сопствену судбину био је помешан са страхом, и повремено њиме надјачаван, за судбину Константинопоља као екуменског средишта ортодоксије. Из оновремених извора јасно проистиче веровање да би пад византијске престонице означио не само крај Царства, него и крај српске државе.

ПОДАЦИ ПОВЕЉА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА О СВЕТОЈ ГОРИ ПРИМЕР ХИЛАНДАРА

Мирјана Живојиновић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Агонија Византије изазвана продором Турака утицала је на то да су се монаси светогорских манастира све више окретали најпре српским обласним господарима, и потом деспотима. У исто време, Света Гора је још увек изгледала као сигурно место где су куповином аделфата многи угледни људи, међу њима и деспот Стефан Лазаревић, обезбеђивали себи сигурно уточиште. Губитак метоха највећих светогорских манастира у областима које су Турци освојили, поменути обласни господари, као и сам деспот Стефан, настојали су да им надокнаде прилагањем значајних поседа у својим областима. И док су монаси, првенствено Хиландарци, тиме добијали велику материјалну помоћ, заузврат су дародавцима пружали подршку како би били признати за наследнике Немањића и ктиторе Хиландара, а тиме и за владаре још увек неосвојених делова Српске државе.

ПРЕПИСКА МОЛДАВСКОГ ВОЈВОДЕ СТЕФАНА ВЕЛИКОГ И ОХРИДСКОГ АРХИЕПИСКОПА ДОРОТЕЈА - Побуде и време настанка

Гојко Суботић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

На последњим празним листовима рукописа Синтагме Матије Властара из 1466, са познатим Поговором дијака Дмитра (данас у Григоровичевој збирци Румјанцевског музеја), сачувана су наводна писма охридског архиепископа Доротеја и молдавског војводе Стефана Великог. Преписка се односила на устоличење новог молдавског митрополита који због султановог војевања против Скендербега, не може да дође у Охрид. Војвода зато моли архиепископа да му пошаље свог представ- ника у Румунију да то обави у његово име. И Доротеј, међутим, очекује да, по одлуци султана, са једним бројем клирика и бољара буде пресељен у Константинов град, па препоручује да се у самој Румунији изабере митрополит по уставу светих отаца, и да га рукоположе тамошњи архијереји. Вести су се у многоме подударале са подацима које је у свом Поговору донео дијак Дмитар, али многе нису биле тачне. Занимљива сад- ржина дубоко је поделила стручњаке у питању веродостојности, при чему је изражена и претпоставка да последњи део рукописа не потиче из истог времена. У међувремену, колегиница Биљана Стипчевић утврдила је да водени знаци три брда и полумесеца са крстом на Григоровичевим листовима несумњиво припадају раздобљу у којем је настао препис ди- јакаДмитра. С друге стране, анализа текста, пре свега наведених титула охридског поглавара, показала је да оне не одговарају томе времену: молдавски владар се обратио архиепископу Прве Јустинијане и свим Бугарима и Србима и дакијским земљама, а он сам се у одговору потписао Доротеј милошћу Божијом архиепископ Прве Јустинијане и свим Бугарима и Србима и северним странама и другим. Достојанства слична овим, са поменом северних крајева, први пут су се јавила тек када је на њено чело дошао архиепископ Прохор (сса 1525-1550), који се трудио да увећа Охридску дијецезу. Познат је при томе и његов неуспели покушај да јој прикључи епископију Сервије најугу, а затим и, 1544, настојање да пред Портом докаже да су влашка и молдавска епархија биле подложне Охридској цркви. Очевидно је да су и писма на последњим листовима ох- ридског рукописа састављена у оквиру припрема да се поткрепе тврдње да је Молдавска митрополија припадала охридској дијецези. Није познато да ли је архиепископ Прохор након састављања наводне преписке улагао и друге напоре да оснажи претензије Охридске цркве, или је кас- нији развој догађаја зауставио остварење његових амбиција. Али, сачувана и у овом виду, преписка сведочи о настојањима архиепископа Прохора да увећа углед и прошири границе охридске дијецезе.

ОДНОСИ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА У ВРЕМЕ РЕВОЛУЦИЈЕ 1848-1849. ГОДИНЕ

Василије Крестић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Овим радом у основним линијама приказани су сви видови односа између Срба и Хрвата у време револуције 1848-1849. године. Показано је како је на самом почетку револуције Србима у Дубровнику и Загребу запретила опасност да их Хрвати побију. Потом је изнето више података о томе како су, због заједничке опасности која је Хрватима и Србима запретила од Мађара, и једни и други настојали да се повежу и одбране од северног суседа. С тим у вези показано је како су Хрвати прихватили одлуке Мајске скупштине у Карловцима и како су патријарх Ј. Рајачић и бан Ј. Јелачић, као и Главни одбор народа српског, улагали напоре да стану на пут верским размирицама. Саопштени су многи подаци који говоре о несугласицама до којих је дошло између Рајачића и Јелачића због тога што су Срби, војно угрожени од Мађара, очекивали помоћ од Хрвата, али она, упркос сталним обећањима бана није пристизала. Посебна пажња поклоњена је понашању бана Јелачића и барона Кулмера према Србима, које не само да нису волели већ су их мрзели и чинили све за добро јединствене Монархије и Хрвата против српских националних интереса и циљева.

СУЖЊИ HA ДВОРОВИМА БОСАНСКИХ КРАЉЕВА И ВЕЛИКАША (Живот с оне стране људске слободе)

Ђуро Тошић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

На основу расположиве литературе, те објављене, а посебно необјављене грађе из Дубровачког и Которског архива, у раду је приказано сужањство на дворовима босанских краљева и великаша, у чијим је затворима могао завршити готово сваки човјек, од заробљеног владара па до малог и безначајног појединца ухапшеног у ратном походу. Широк је круг оних који су располагали тамницама, а још шири круг узрока због којих се могло доспјети у тамнице: од „невјере” према вла- дару па до дуговања приватним кредиторима. Тешки услови живота у владарским и племићким „casamatima”, од стављања у „челичне окове” зване „негве”, па до глади која је пријетила смрћу, најбоље илуструју мрачну и туробну свакодневницу средњовјековне Босне. Црква је била једина званична институтција која је, руковођена начелима хришћанске побожности, тражила и проналазила један хуманији пут који ју је водио с оне стране затворских зидова гдје је, у границама своје духовне „компетентности”, помагала несрећним заточеницима.

PRILOG PROUČAVANJU DUBROVAČKIH TRGOVAČKIH DRUŠTAVA

Ignacij Voje — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Na osnovu građe Dubrovačkog arhiva prikazani su nekli oblici poslovanja trgovačkih društava u srednjovjekovnom Dubrovniku, kao i njihova terminologija. Iznešeni su dokazi protiv teze koja ocjenjuje komendu ili socijetas kao jedan od načina kreditiranja. Naprotiv, u okviru poslovanja trgovačkih društava razvija se specifičan oblik kreditnog poslovanja.

FLORENTINE MERCHANTS TRAVELING EAST THROUGH RAGUSA (DUBROVNIK) AND THE BALKANS AT THE END OF THE 15TH CENTURY

Paola Pinelli — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Various unpublished letters and merchants’ memoirs dating from the late 15th century Tuscany have enabled us to investigate the reasons for the lack of a network of major European trade companies in the Bal- kans. Western operators chose to trade with the merchants of Ragusa (Dubrov- nik). Consequently, Ragusa assumed a dominant position in both the land trade routes with inland regions and in the land trade routes between East and West.

LA STORIA DELLE CITTA: UN VEICOLO PER LA FORMAZIONE ALLA CITTADINANZA

Francesca Bocchi — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

La consapevolezza dei meccanismi che una societa elabora per soddisfare i propri bisogni consente all’uomo moderno di vivere con equilibrio il rapporto con la citta. Questa constatazione non propone di tras- formare un centro storico in un museo. La capacita politica di chi governa deve essere quella di progettare il futuro rispettando le radici, di creare un equilibrio fra il rinnovamento e la tradizione, in modo che ogni cittadino si senta portatore di valori elaborati dalle generazioni che lo hanno preceduto. I due esempi brevemente esposti in questo saggio, sono due facce diverse fra loro, ma appartenenti alla medesima medaglia, perche raccontano la stessa storia: o per scelta dei governanti o per scelte personali, una citta e veramente una civitas, quando i cittadini si riconoscono in essa e sanno dare il loro contributo alla vita comunitaria.

DER EINFLUSS DER SITUATION VON FLORENZ AUF DIE VERHALTNISSE ZWISCHEN ANCONA UND DUBROVNIK (RAGUSA)

Peter Rokay — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Der Handelsverkehr zwischen Dubrovnik (Ragusa) und Ancon im Mittelalter, hangt von mehreren ukonomischen und politischen Faktoren ab. Zwischen ihnen auch von der Situation in am bedeutendsten Handelszentrum Mittelitalien, der Stadt Florenz. Dubrovnnik (Ragusa) war schon immerher auf Einfuhr der Victualien aus Italien gedrungen.Ihre Bedurfnisse, hatte er (sie) teilweise in der Markt Ancona befriedigt. Dafur war avber die Erlaubnis der Be- horden,des Papstes und der lokalen Herren von diesen Gegend notig. Wenn sich die Verhaltnisse zwischen diesen und Ancona gut waren, das bedeu8tete kein Problem,als sie aber verschlachterten, entstanden in ihnen Schwierigkeiten.

ТРГОВИНСКИ УГОВОРИ ИЗМЕЂУ БОСНЕ И ДУБРОВНИКА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ: ДИПЛОМАТИЧКИ ОСВРТ

Невен Исаиловић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Дубровачка општина имала је развијене односе са земљама у своме окружењу који су се, пре свега, заснивали на трговин- ској размени. Век и по пре него што су постали непосредни суседи, Босна и Дубровник су уређивали своје односе писаним исправама. Први уговори регулисали су управо питања трговине и заштите дубровачких трговаца у Босанској бановини. Та пракса се наставила и касније, а пи- тања трговинских односа решавана су или у склопу већих и начелних међудржавних споразума свечаног карактера, или кроз мање повеље које су у потпуности биле посвећене проблему царина, слободе трговаца и промета робе и које су се тицале текућих прилика. Овим радом се ана- лизирају дипломатичке особености тих исправа.

DA LI SU U DUBROVNIKU KRAJEM SREDNJEG VEKA POSTOJALE ORGANIZOVANE KOLONIJE TRGOVACA I ZANATLIJA, POREKLOM SA PIRINEJSKOG I APENINSKOG POLUOSTRVA?

Nenad Fejić — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

O strancima u privrednom i društvenom životu srednjovek- ovnog Dubrovnika dosta je pisano, ali se u istorijskoj literaturi nerado koristio pojam „kolonija” za obeležavanje ljudi zajednickog porekla, koji su u sredini imigracije branili i unapređivali svoje društvene i privredne interese. Na temelju samostalnih istraživanja i novijih rezultata u istoriografiji, autor nastoji da odgovori na pitanje da li su postojale kolonije Mlecana, Katalonaca i Toskanaca u srednjovekovnom Dubrovniku.

ПРАВНИ ОКВИРИ РУДАРСТВА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

Биљана Марковић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Рударство је на Балкану имало дуготрајну традицију од времена Илирске независности и експлоатације у римским провинцијама до рударске производње у средњовековној српској држави. У Србији је од средине XIII века рударство добијало све већу улогу у економском развоју, што је значајно утицало на њено политичко, војно и дру- штвено обликовање, као и на њен статус у међународним односима. Полет рударства, по мишљењу прихваћеном у науци, везује се за долазак Саса из средње Европе. Они су модернизовали начин експлоатације, уносећи нове организационе и правне моделе засноване на концесијама, финансијском капиталу и уговорима. Развој рударских градова је допринео просперитету широм државе. Најзначајнији правни извор за рударство средњовековне Србије је Законик деспота Стефана Лазаревића намењен руднику и граду Новом Брду. Више чланова Законика је посвећено текућим трошковима које је сваки концесионар морао редовно уплаћивати. Осмишљеним правним правилима подстицана је ефикасност и онемогућаван застој у раду, вођење бесконачних распарава и стварање губитака.

РУДАРСКИ ПРЕДУЗЕТНИЦИ КАО ПРИЛОЖНИЦИ И ЗАДУЖБИНАРИ

Владета Петровић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Тема рада је приложништво и задужбинарство рударских предузетника у средњовековној Србији, како припадника католичке заједнице, тако и православних становника рударских градова, почев од 13. па све до 17. века. О овој теми сведочи низ писаних извора различите провенијенције, као и материјални остаци на терену.

PRISTINA - REALE SEDIA

Боја Миљковић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

У Приштини је, према речима византијског цара писца Јована Кантакузина, био смештен један од дворова краља Душана почетком пете деценије XIV столећа. Двор у Приштини је потом користио његов син, цар Урош, а после њега и Вук Бранковић, који је 1379. насеље опасао зидинама. Данас нема материјалних остатака дворова српских владара који су старији од Маричке битке, познати су само из писаних извора.

ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА ПРИЗРЕНА У 14. ВЕКУ

Синиша Мишић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Рад се бави друштвеним структурама и њиховим развојем у Призрену током 14. века. Призрен је у периоду до 1371. године био најразвијенији град у унутрашњости српске државе, што је узроковало динамичан развој друштва и промене унутар појединих слојева.

HREBELJANOVIĆI, BALIĆIEVIĆI I OSTALI FOČANSKI TRGOVCI U PERIODU 1469-1524. GODINE

Esad Kurtović — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Zahvaljujući većem broju kreditnih zaduživanja u Dubrovniku, u prilici smo da predstavimo najjvažnije focanske trgovce iz druge po- lovine XV i pocetka XVI stoljeća. Detaljniju pažnju posvećujemo najpozna- tijima, Hrebeljanovićima i Balićievićima, njihovim zaduživanjima i obimu kreditne trgovine, a promatramo ih i u kontekstu ostalih trgovaca njihovog vremena. Centralni likovi su rođaci Radoje Hrebeljanović (1469-1479) i njegov sinovac Nikola Balićiević (1500-1524) koji su najjaci trgovci u Foci svoga vremena.

ВЛАДИМИРИЋИ

Срђан Рудић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

У раду се износе подаци о властеоској породици Вла- димирић из источне Босне. Владимирићи су били рођаци Павловића. Чланови ове породице се у познатим историјским изворима помињу у периоду између 1411. и 1466. године. Део породице је успео да преживи пад средњовековне босанске државе 1463. године и склони се у Задар.

ЈОВАН БУЋА, КОТОРСКИ ВЛАСТЕЛИН (14-15. ВЕК)

Марица Маловић Ђукић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

На основу необјављене которске и дубровачке архив- ске грађе, објављених извора и литературе, приказан је Јованов живот и рад, трговачки и кредитни послови у Котору и Дубровнику, породичне прилике и имовински односи. Кроз пословну делатност Јована Буће осликава се постепено опадање економске а тиме и политичке моћи породице Бућа у првим деценијама 15. века,за разлику од 14. века (посебно у првој половини текућег века) када је ова породица имала велики друштвеноeкономски значај у Котору и српским земљама.

ПОСЛОВАЊЕ ГРБЉАНА У КОТОРУ КРАЈЕМ XIV И ТОКОМ XV ВЕКА

Драги Маликовић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Слободни сељаци са територије Грбаљске жупе са которском властелом, који су били власници земље на којој су Грбљани живели и од чије су се обраде најчешће и издржавали, читавим средњим веком нису били, како је већ познато, у добрим односима. Зато су у суседни Котор Грбљани, крајем XIV и током XV века, најчешће одлази- ли само пословно, да не кажемо онда кад су морали. Те њихове пословне контакте са которским институцијама крајем XIV и током XV века региструје и релативно скромна грађа которског Архива и доступна литература, па нам се зато чини интересантним да о томе поднесемо нешто конкретнији извештај и широј читалачкој публици.

L'ESPACE IMPERIAL, L'ESPACE CONTESTE: LE SUD-EST DE LA MACEDOINE ENTRE BYZANCE ET L'EMPIRE SERBE

Mihailo Popović — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Cet ouvrage montre la valeur de la „theorie des lieux centra- ux” pour les etudes byzantines. Cette methode regressive permet la reconstruc- tion des structures d'habitat non seulement dans l'Empire byzantin et l'Empire serbe mais encore dans lEmpire ottoman. L'analyse des sources ecrites - en particulier les actes des monasteres du Mont Athos - a partir de la periode de 1259 a 1395 sur une etude de cas (la vallee de Strumica) a produit les resultats suivants concernant la „theorie des lieux centraux”: dans la vallee de Strumica il y avait trente habitats avec une continuite de peuplement a l'epoque byzan- tine. L'analyse des donnees est fondee sur ces schemas que Koder a developpe basee sur la „theorie des lieux centraux” de Christaller. On reconnait que 24 ha- bitats sont attestes aussi a l'epoque ottomane, 6 habitats sont disparus. En outre, les registres ottomans confirment l'impression que les sources byzantines et vieux-slaves ne sont pas transmises completement, parce que le defter de 1519 consigne 94 villages de plus, le defter de 1570/73 86 villages de plus que les sources medievales dans la vallee de Strumica.

МАНАСТИРСКИ КОМПЛЕКС У КАЛУДРИ КОД БЕРАНА - Трагом једне анахоретске монашке заједнице

Даница Поповић, Марко Поповић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Остаци манастирског комплекса у Калудри код Берана (Горње Полимље) показују две главне етапе у животу ове монашке заједнице. Из старијег, средњовековног раздобља потиче црква, која је у млађој етапи дограђена и живописана. Ова обнова везује се за период успона након обнове Пећке патријаршије. О успостављању киновитског поретка у том раздобљу сведочи ктиторски натпис јеромонаха Дионисија.

РАЧВАСТИ ДУБ И ГРБАВА КРУШКА: ДРВЕЋЕ И СЕГМЕНТАЦИЈА ДРУШТВЕНОГ ПРОСТОРА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ ПАРОХИЈИ

Станоје Бојанин — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Попис дрвећа у реалном простору међе сеоског атара из средњовековних повеља представља основно полазиште у истраживању друштвеног значаја дрвећа у крајолику средњовековног села и жупе, односно парохијске заједнице. Издвајање дрвећа у одређеном пределу указује на њихов значај као општег просторног оријентира, независно од самог граничног потеса. На основу других, подацима прилично оскудних извора, ова студија указује на функцију појединог дрвећа у означавању светог места заједнице. Њихов значај најјасније је исказан у време глав- них празника парохије, великих хришћанских празника и помена светом, и то углавном у дане пролећног годишњег циклуса који су бременити атмосферским непогодама. Тада су вршени обреди, они званични, црквени (излазак литије у световни простор) и они незванични (постављање запис молитве или урезивања крста у кору дрвета), од којих се очекивала Божанска заштита заједнице. Основну проблематику ове студије представљају методолошка разматрања о могућности препознавања записа и миросаног, односно сеновитог дрвета у друштвеном крајолику средњега века и употреби добро познатих података из фолклорног наслеђа XIX и прве половине XX века у истраживању ранијих историјских епоха.

ГРУПКО ДОБРИЧЕВИЋ = ГРУПКО ПОПОВИЋ, ДА ИЛИ НЕ?

Аранђел Смиљанић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Основни циљ рада је да се утврди да ли се дипломата породице Косача Групко Добричевић може идентификовати са Групком Поповићем, који је, такође, у више докумената забиљежен као посланик у служби ове породице. Највећи дио рада чини навођење свих помена Групка, као посланика војводе Сандаља и војводе и херцега Стјепана, без обзира на то како је у тим изворима означен ("Добричевић”, „Попо- вић”, „Dobreaveg”, „Dobranichi”, „Grupchum diach”, „дијете укућно Групко”, „цариник - dohanerius”, „zarinich”, „gabelloto”, „factoris”). Захваљујући томе може се пратити његова континуирана активност у политичком животу босанске државе и њених веза са другим политичким субјектима тог времена. Кроз анализу извора, аутор изводи закључак да ли је у питању иста личност или не. Завршни дио рада указује на Групкову евентуалну сродност са другим особама укљученим у дипломатску службу Косача.

КАРТА БОСНЕ ЂАКОМА КАНТЕЛИЈА ИЗ 1689. ГОДИНЕ

Гордана Томовић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

II Regno della Bossina Ђакома Кантелија од Вињоле из 1689. године је прва регионална карта Босне која садржи велики број топонима. Obom приликом обрађени су они које је аутор нарочито иста- као. То су били стратешки важни подаци - турска војна и управна седишта, затим речна мрежа и мостови преко река. Различитим ведутама Кантели је настојао да прикаже снагу фортификација и величину утвр- ђених места. У посвети карте, Кантели помиње војног инжењера Клау- дија Когоранија и подсећа на претка свог патрона који је ратовао против Турака у Босни. Тај податак, до сада незапажен и непознат из других извора, може се односити на Ђанфранческа Алдобрандинија и град Кључ на Сани, који Кантели приказује уз границу, насупрот Јајцу и из- ван Босне.

DEMOGRAFSKA PODOBA ISTRSKEGA MESTA PIRAN OKROG LETA 1890.

Darja Mihelič — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Mikroraziskava je zasnovana na rokopisnih porocnih formularjih kapiteljskega arhiva mesta Piran v severozahodni Istri za leta 1889 do 1892. V njih je ob imenu in priimku ter rojstnem datumu mladoporocen- cev naveden njun naslov, poklic ženina, ime in poklic njunih ocetov ter ime in dekliški priimek njunih mater. Obe moški prici sta obicajno oznaceni z imenom, priimkom in poklicem, vcasih tudi z imenom in poklicem oceta. V omenjenih štirih letih je v zakon stopilo po 320 moških in žensk, skupaj 640 ali 5,2% od celotnega števila tedanjega piranskega prebivalstva, kar omogoca zanesljivo analizo frekvenc porok po datumih, starostne strukture mladoporo- cencev, priimkov, imen, poklicev itd.

СРБИЈА НА ПУТУ НАЦИОНАЛНОГ ОСЛОБОЂЕЊА: УСТАНЦИ, АУТОНОМИЈА, РЕВОЛУЦИЈА (1788-1813)

Душан Батаковић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Србија је на прагу епохе национализма, крајем 18. века, погранична османска провинција која је, борећи се у редовима аустријских трупа и сузбијајући одметнуте јаничаре у име Високе Порте, постепено стицала аутономију унутар Београдског пашалука. Српска револуција (1804-1813), брзо је из локалне побуне прерасла у први рат за национално ослобођење у европској Турској. Била је то балканска верзија Француске револуције, обележена укидањем османског феудализма, ус- постављањем независне администрације и обновом националне културе. Својим зрачењем широм Балкана, од Далмације и Босне, до Војне Границе и на југу до Грчке, Српска револуција је имала све елементе социјалног и националног ослобођења. Упркос поразу 1813, пут ка националном ослобођењу и културној обнови био је широм отворен.

L’AUTRICHE-HONGRIE ET LA BOSNIE-HERZEGOVINE 1878-1918: L’HISTOIRE D’UN MALENTENDU FATAL

Slobodan Šoja — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Ce texte traite de la veritable nature de la politique de l’Autriche-Hongrie envers la Bosnie-Herzegovine apres le Congres de Berlin ainsi que de toutes les ambiguites de cette politique a la fois civilisatrice et deshonorante mais surtout oppresseur pour la population autochtone. Ce dernier aspect de la politique austro-hongroise fut, en effet, decisif pour le sort de la Double Monarchie qui s’est trouvee - surtout grace a sa politique anti-nationale en Bosnie-Herzegovine - confrontee a un monde aux aspirations com- pletement differentes. Les deux mondes etant incompatibles, le choc entre eux fut inevitable et fatal.

Deuxieme grand sujet de cet article est la naissance du mouvement des jeunes revolutionnaires, membres de la Jeune Bosnie, dont la naissance est liee a la politique de l’Autriche-Hongrie qui empechait l’essor des mouvements nationaux des Slaves du sud et la cooperation de tous ces mouvements visant a la creation d’un Etat (yougo)slave independant. La politique repressive et autocratique de l’Empire des Habsbourg fut la raison principale de la formation de la Jeune Bosnie dont les membres furent des contestataires acharnes et irreductibles de l’Autriche-Hongrie.

En comparant ces deux conceptions du futur des Balkans, l’auteur conclu que dans le drame balkanique et mondial de 1914, il est plus important de reflechir sur les idees et les ambitions du comte Leopold Berchtold et son entourage que sur celles de Gavrilo Princip et ses amis.

ШВЕДСКИ КАПИТАЛ У РУДАРСТВУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ: АД „КОСМАИ” ИЗ ХЕЛСИНБОРЈА

Душан Топаловић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Производња и прерада олова и сребра на подручју планине Космај датира из периода римске управе на овом подручју. Сматра се да су космајски рудници били активни и у периоду средњовјековне српске државе, те да је рад у њима прекинут у вријеме отоманске окупације. У другој половини 19. вијека српска држава је у више наврата покушала да, било у властитој режији или пак издавањем концесија, обнови производњу у замрлим космајским рудницима. Сви ови покушаји су, међутим, били кратког даха, да би ангажовањем шведског капитала 1907. дошло до новог покретања рада на експлоатацији космајског олова и сребра. Превасходни циљ овог рада је да пружи нова сазнања о доласку и обиму пословања шведског капитала у космајским рудницима олова и сребра у периоду од 1907. до окупације Србије 1915. године. Рад је утемељен на коришћењу разноврсне грађе шведске провенијенције и релевантне литературе домаћег и страног порјекла.

ВЕРТИКАЛА ЕВРОПСКО-ТУРСКИХ (ОСМАНСКИХ) СУКОБА И ПРОЖИМАЊА

Жељко Вујадиновић — Thu, 05 May 2016 00:00:00 +0200

Турско (Османско) царство вијековима је представљало темељни образац европског виђења исламског свијета. Европска и оријентална историја доживљаване су као вишевјековна супротност. На почетку, и Европа и Османско царство симултано су били у експанзији: Европа у духовној и економској, а Османско царство у освајачкој и војној. Истакнути су узроци, мотиви, логика, методологија, путеви османске експанзије према територији данашње Европе, разлози каснијег слабљења Османског царства, као и трагови његовог присуства у Европи, а посебно на Балкану. Проблематизовани су савремено проучавање „другости”, узроци и природа интересовања Запада за незападну историју. Историјска проблематика односа двају свјетова сагледана је у контексту савремених геополитичких актуелности. Република Турска израсла је у демографску, привредну и војну силу, која безуспјешно покушава да уђе у породицу европских друштава. Због суздр- жаности Европе, из ранијег историјског искуства дијелом су васкрснули појмови оријентализам и неоосманизам. У том контексту отвара се питање судбине Балкана у вртлогу прожимања европских и турских утицаја.