ПРОПАСТ ВИЗАНТИЈЕ У ОГЛЕДАЛУ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Abstract

Крајем 13. и у првој половини 14. века Византија је била зашла у дубоку друштвену, економску и политичку кризу. То је време у којем, сасвим супротно, Србија константно јача, одузимајући простране територије од Византије и преузимајући знатан број њених институција и функционера. Тако је Србија закорачила на пут који ће је одвести покушају да преузме традиције Царства. Али са прераном смрћу Стефана Душана и кризом у коју је запало његово царство наступило је време када су и Византија и Србија морале да се суоче са претњом сопственом опстанку. Обе земље пролазе кроз период политичких де- зинтеграција, али упркос томе српски владари прве половине 15. века упиру очи у Цариград, тражећи тамо потврду владарског статуса. Страх за сопствену судбину био је помешан са страхом, и повремено њиме надјачаван, за судбину Константинопоља као екуменског средишта ортодоксије. Из оновремених извора јасно проистиче веровање да би пад византијске престонице означио не само крај Царства, него и крај српске државе.