ПОТЕНЦИЈАЛ ТЕХНОГЕНОГ ЗЕМЉИШТА РУДАРСКИХ БАСЕНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ПРОИЗВОДЊИ БИОЕНЕРГИЈЕ

Abstract

Енергија је неизоставна потреба данашњих и будућих поколења, и приоритет је, заједно са храном у свим земљама свијета. На основу реалног смањења класичних извора енергије, затим повећаних еколошких захтијева, значај обнољивих извора енергије је на високом нивоу. У важне изворе обновљиве енергије налази се и енергија из биомасе. Посебан модел и извор бионергије представљен је гајењем намјенских енергетских култура. У томе се издвајају шумски засади кратке опходње и група енергетских трава. Истраживање обухвата општу анализу и основне производне резултате основних енергетских култура (брзорастуће тополе, врбе, мискантус), при њиховом гајењу у процесу рекултивације. Нарочит потенцијал за њихово плантажирање налази се у земљиштима умањене плодности (пољопривредна земљишта нижих бонитетних класа, и акценат на класи техногених земљишта). У класи техногених земљишта за ову намјену коришћења издвајају се сљедећи типови: депосол, рекултисол, и цинересол, односно површине које се формирају током експлоатације минералних сировина и рада термоелектрана. Нарочито су интересантни већи рударски басени (површински копови угља, жељезне руде, боксита и др). Површина техногеног земљишта у Републици Српској као основног ресурса за организовање енергетског плантажирања процјењује се од 6.000 до 8.000 ха. Плантажирањем енергетских засада истовремено би се остварили вишеструки ефекти: рекултивација деградираног земљишта, продукција и кружење органске материје, ниске концетрација емисија при сагоријевању, трајност обновљивог извора енергије.