PRAVNI OKVIR GARANTOVANJA I OSTVARIVANJA LJUDSKIH PRAVA

Abstract

Osnovne slobode i prava ĉovjeka i graĊanina su ustavna kategorija svake demokratske drţave. Savremeni ustavi garantuju ljudska prava, koja prelaze granice suverenosti i ustavnosti jedne drţave i postaju univerzalna kategorija zaštićena meĊunarodnim pravom. Sloboda ĉovjeka ograniĉena je samo slobodom drugih ljudi, pa ĉovjek, uţivajući slobodu, ima duţnost da poštuje i ne ugroţava slobodu drugih.
Do Drugog svjetskog rata ljudska prava su se razvijala unutar nacionalnih drţava, da bi, nakon toga, vodeću ulogu u definisanju i unapreĊenju ljudskih prava imale Ujedinjene nacije. Ova prava su kodifikovana u meĊunarodnim i regionalnim ugovorima i instrumentima, koje je ratifikovala većina zemalja, te tako predstavljaju univerzalno priznati sistem vrijednosti. Ratifikovanjem meĊunarodnih akata o ljudskim pravima, njihovom primjenom i ugradnjom u pozitivno zakonodavstvo drţave ostvaruju se preduslovi za poštovanje, nesmetano uţivanje i zaštitu ljudskih prava.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, zajedno sa MeĊunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i MeĊunarodnim paktom o graĊanskim i politiĉkim pravima, sa dva njena fakultativna protokola, predstavljaju univerzalni zakon o ljudskim pravima. Evropska konvencija o ljudskim pravima (i njeni protokoli) garantuje zaštitu ljudskih prava na regionalnom nivou.
MeĊutim, uprkos normama, principima i standardima ljudskih prava, koji su uspostavljeni na meĊunarodnom nivou, glavni izazov još uvijek predstavlja primjena usvojenih standarda.