ЕЛЕМЕНТИ И СТРУКТУРА УГОВОРА О ФРАНШИЗИНГУ

Abstract

Уговор о франшизингу је настао крајем XIX вијека у САД-у
да би се тек средином XX вијека његова примјена уочила у
европским земљама. Примјењујући га кроз своје пословање,
привредни субјекти су препознали могућност стицања профита
са далеко мањим ризицима у односу на нове пословне
подухвате који подразумијевају ступање у нов, неразрађен и
тржишту (па и самим корисницима) непознат посао који мора
проћи кроз све фазе прихватања. Уговор о франшизингу је
изузетно сложен уговор са елементима других, класичних и
новијих уговора, због чега се често са њима погрешно изјед -
начује и замјењује. Савремени правни инструменти, којима се
франшизинг посао правно уобличава, представљају креацију
common law правног система. Уговор о франшизингу настаје
писменим споразумом уговорних страна о елементима прив -
редне сарадње обухваћене тим уговором. Једнообразно закљу -
чени уговори обезбјеђују исти правни положај свих прималаца
франшизе међусобно и у односу са даваоцем франшизинга,

спречавајући тако спорове међу учесницима поводом једно -
страних привилегија неког од примаоца франшизе. Нужност
писмене форме уговора о франшизингу је опште усвојена у
правној литератури, иако о томе не постоје никакви законски
прописи.
Циљ рада је представити битне елементе и структуру
уговора о франшизингу, са посебним освртом на специфич -
ности англосаксонске правне технике која се огледа у детаљном
регулисању свих потенцијално предвидљивих ситуација. У раду
су обрађене уговорне клаузуле као основни вид презентовања
уговорне садржине, са посебним освртом на клаузуле којима се
регулишу специфичне уговорне обавезе које овај уговор чине
уговором sui-generis.