НЕКОЛИКО НАЗНАКА О АПОРЕТИЧНОСТИ ПАЦИФИЗМА КАО СПЕЦИФИЧНОГ МИШЉЕЊА И ПРАКТИКОВАЊА МИРА

Abstract

У раду се пропитују суштина и манифестације феномена
пацифизма. При томе, полази се од филозофско-етичког утемељења и
импликација ове категорије, појма, његовог значења, појавних ликова, врста итд.,
али се у аналитичко поље уводе и параметри и императиви социологије и
политикологије. То се показује сасвим оправданим и легитимним, имајући на
памети факт да је пацифизм као «јединство» идеја, размишљања, учења/теорија,
пројеката, ставова, иницијатива, активности, медија(тора), механизама,
инструмената, форума, асоцијација, институција и сл., релевантан социјални, а
потом и политички реалитет, процес, релација и исход, односно с обзиром на
факт да је у готово сваком пацифизму «законито» присутна перманентна
интенција, потреба да се он институционализује и етаблира. С друге стране,
аутор показује да је једно «лице», аверс пацифизма, његова иманентна,
унутрашња напетост, противрјечност, неконзистентност (у њему самом), посебно
кад се он из сфере теорије, етике, филозофије, теологије и сл., транспонује и
фокусира на свијет и простор људских ствари, дакле морала и политике. У
расправи је доказана теоријско-практична инсуфицијентност пацифизма и
немогућност његове радикалне и тоталне, свевремене имплементације и
озбиљења у конкретним, историјским околностима, при чему се не мијења
смисао и потенцијални значај тог садржаја и вриједности приступа, мишљења и
истраживања мира, миротворства и мирољубивости, али без апсолутизације
његових полазишта/начела, порука и реперкусија.