(NE)KREATIVNOST POLITIČKIH ELITA I JAVNOST

Abstract

Politika je delanje kao proces mnoštva pojedinačnih i zajedničkih
ljudskih radnji različitih karakteristika i oblika koje stoje u uzročno-posledičnoj vezi.
Cilj tih radnji, koje su svesne, organizovane, spontane, racionalne i iracionalne, je
ostvarenje određenih političkih interesa. Da bi se interesi ostvarili neophodno je da
političke elite budu kreativne, a ona podrazumeva međuzavisnosti sa čitavom lepezom
sposobnosti i osobina bez kojih je snalaženje i uspešno političko funkcionisanje gotovo
nezamislivo. Osim što je kreativan čovek produktivan i originalan, što znači da traži
nove prilike, šanse i rešenja tamo gde ih drugi ne traže, kreativan čovek je znatiželjan,
intelektualno razigran, otvoren za nova iskustva, te tolerantan i prilagodljiv novom i
različitom u vlastitom i tuđem mišljenju i postupcima. Ali činjenica je da između
zamisli i njene realizacije postoji ponor koji malo zamisli uspe preći. Ponor je pun
barijera koji se mogu sistematizovati u nekoliko glavnih: odbojnost prema idejama
drugih; strah od grešaka; birokratija; ograničeni resursi i preuska specijalizacija.
(Ne)kreativnost elita ima i negativne posledice na ponašanje javnosti. Pojam
„politika straha“ ukazuje da elite svesno manipulišu ljudskim strahovima da bi postigli
svoje ciljeve. Oni strah smatraju važnim sredstvom da se njihova poruka čuje jasno i
glasno. Strategije zastrašivanja ponekad deluju tako da podrivaju suparnike i da dobiju
prećutni pristanak biračkog tela. „Politika straha“ nije samo manipulacija javnim
mnjenjem, ona postoji i kao nezavisna snaga.