ДИПЛОМАТИЈА НДХ

Срђа Трифковић

Апстракт


Чин од 27. марта 1941. приморао је Хитлера да импровизује
политичка решења, јер је до тада тежио привлачењу а не уништењу
Краљевине Југославије. Мусолини је са своје стране реактивирао
Павелића и добио потврду његових ранијих обавеза о предаји
Далмације Италији. Хитлер је прихватио усташко „решење“,
Италијанима је допустио да анексијом Далмације створе од Хрвата
непријатеље, а Павелића је подстицао на обрачун са Србима.
Исход је дугорочно водио ка хроничној слабости окупационог
система. Италија није остварила трајну контролу над НДХ. Павелић
је имао простор да користи унутаросовинске ривалитете и да
балансирањем између Рима и Берлина себи издејствује одређену
аутономију деловања – поготову у погледу радикалног решавања
српског питања и на економском плану.
Спољнополитичко-дипломатски апарат НДХ био је одраз
усташке структуре власти и карактера државе. Извештаји мисија
упућивани су ад-хок, уз приметно одсуство аналитике. Они су до
самог краја одисали оптимизмом, уз зазор да се предоче чињенице које
државни врх не жели да чује. Архиве не указују како су формулисане
одлуке о спољним односима НДХ: оне су вероватно доношене у
Павелићевом кабинету и потом усмено саопштаване министру.
Конзулати у Рајху углавном су се бавили радницима са подручја НДХ у
Немачкој, при чему је вођена дискриминација против Срба којима су
изадаване пропуснице без могућности повратка у Немачку. После пада
Италије битно је сужен маневарски простор усташке дипломатије.
Премда НДХ није била де јуре држава, она је имала атрибуте де
факто државности. Интеракција њених органа попут МВП НДХ са
спољним окружењем није представљала пуку екстензију политике
Италије или Немачке. Сходно томе, носиоци усташке власти и
њихови следбеници сносе и далеко већу одговорност за небројене
злочине које су на њеној територији починили, него што би био случај
да је та територија НДХ била пуки објекат окупације делова
Краљевине Југославије од стране Рајха и Италије.
Пример усташке дипломатије указује да без вољног саучесништва
припадника образованог грађанског слоја, који често нису били
припадници усташког покрета, Павелићева творевина не би
функционисала чак ни у својој импровизованој форми. Парадокс
“баналности зла” (Хана Арент) огледа се у чињеници да је рад
усташких саучесника у фраку директније доприносио опстанку НДХ
од рада масовних убица на терену.

Пуни текст:

PDF


DOI: http://dx.doi.org/10.7251/POL1611027T

Рефбекови

  • Тренутно не постоје рефбекови.


Главни и oдговорни уредник: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
Извршни уредник: Александар ВРАЊЕШ
Уредник електронског издања: Борислав ВУКОЈЕВИЋ
Редакција: Никола, ПОПЛАШЕН, Брацо КОВАЧЕВИЋ, Александар БОГДАНИЋ, Александар САВАНОВИЋ, Ђорђе ВУКОВИЋ,  Весна ШУЋУР-ЈАЊЕТОВИЋ, Дарко ТАНАСКОВИЋ (Београд, Србија), Срђа ТРИФКОВИЋ (Чикаго, САД), Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ (Федерација БиХ), Дарија ЗАВРИШЕК (Љубљана, Словенија) и Ronald L. Hatchett (Schreiner University, Kerrville, Texas, USA)
Технички и графички уредник: Александар ВРАЊЕШ
Лектор и коректор: Нина КУЈАЧА
Адреса: · Редакција часописа "Политеиа" 
· Булевар в. Петра Бојовића 1А
· 78000, Бања Лука, Република Српска, БиХ
· Тел/Факс: +387 (0)51 304-011
· Е-адреса: politeia@fpnbl.org
· http://politeia.fpn.unibl.org/index.php/sr/