НАДЗОР КОМУНИКАЦИЈА КАО МЕРА ПРОЦЕСНЕ ПРИНУДЕ

Abstract

Прислушкивање је увек било нешто о чему се често говорило, нешто што је стално између „табу теме“ и „јавне тајне“. Када се о томе говори, увек је то са извесним подозрењем, по принципу „немој о томе преко телефона”, јер можда и „зидови имају уши”, односно увек постоји дилема да ли је реч о некој општој параноји или о реалном страху од нарушавања једног од основних људских права – права на приватност. У савременом свету, заштита људских права, па и неповредивост права на приватност (интимност) грађана, добија све већи значај. То више није само унутрашња ствар државе, већ целе међународне заједнице. С друге стране, брз развој природних и техничких наука, довео је до крупних друштвених промена, дајући органима гоњења ефикасна средства за сузбијање криминалитета, али уједно, у случају њихове незаконите примене, и могућност повреде основних људских права. У раду се указује на различите ставове о оправданости надзора комуникација,
као једног од савремених кривичнопроцесних доказних механизама. Истиче се значај података који су прикупљени применом мере надзора комуникација, односно њихова доказна вредност. Разматрају се нека упоредна решења у вези са условима и начином спровођења мере надзора комуникација. Посебно се указује на тајно праћење, које нека законодавства предвиђају у склопу мере надзора комуникација.