ПРИМЈЕНА ПОСЕБНИХ ОВЛАШЋЕЊА У СУПРОТСТАВЉАЊУ ТЕШКИМ ОБЛИЦИМА КРИМИНАЛИТЕТА

Abstract

Суочене са пријетњама тероризма, организованог
криминалитета и корупције, њиховом великом друштвеном опасношћу
и специфичностима у односу на „класични“ криминалитет, многе државе
су приступиле планирању и примјени нових стратегија, како би се што
ефикасније супротставиле овим тешким облицима криминалитета.
Имајући то у виду, савремене државе и међународна заједница у
посљедње вријеме доносе посебне материјалноправне, организационе и
процесне прописе за спречавање и сузбијање ових најопаснијих облика
криминалитета, а установљавају се и посебни органи са знатно ширим
овлашћењима него што их традиционално имају органи кривичног
гоњења прије и у току кривичног поступка. У суштини, посебна
овлашћења карактерише тајност дјеловања, давање ширих овлашћења
полицији, органима правосуђа и обавјештајно-безбједносним
агенцијама, с обзиром на то да им шира овлашћења омогућавају и
привремено ограничавање уставних права и слобода грађана. Та права
су, на одређен начин, стекли и још неки државни органи, на примјер,
пореске и царинске службе, те агенције за спречавање прања новца.