ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛИТЕТ: ЗЛОЧИН VS НОРМА

Abstract

Организовани криминалитет постао је ‘’популарна’’
тема, коју данас подједнако користе новинари, политичари, научници,
али и практичари (судије, тужиоци, полицијски службеници). Док
једни сензационалистички ‘’разоткривају’’ ‘’мафије’’ и криминалне
активности, други се ‘’заклињу’’ у ‘’борбу’’ против тог ‘’друштвеног
зла’’, а трећи некритички прихватају једно или друго становиште и
‘’објашњавају’’ ову појаву. Због тога и не чуде контроверзе и интриге
које прате ову појаву, па чак поједностављено и банализовано схватање
овог, и те како друштвено опасног, криминалног феномена. Заправо,
одсуство објективног научног приступа детерминише наше ’’знање’’
о организованом криминалитету, које се креће од устаљеног мита и
стереотипа, до преувеличавања и претјеривања. Такав приступ итекако
условљава (не)разумијевање организованог криминалитета, његове
етиолошке и феноменолошке димензије, што је у директној повезаности
са инкриминисањем наведених понашања као кривичних дјела. То
значи да се кривичноправна реакција на организовани криминалитет
може сматрати условљеном схватањем овог феномена јер само на тај
начин може се дефинисати правна садржина тог феномена. Најбољи
примјер јесу инкриминације понашања које сматрамо организованим
криминалитетом, које су и даље нејасне, непрецизне, неусклађене,
таутолошки одређене, што свакако отежава супротстављање овом
криминалном феномену. Дакле, с једне стране имамо ‘’масовну’’ употребу
термина организовани криминалитет (организовани криминал,
мафија, подземље), док с друге стране имамо дефицит објективних
знања и јасне, прецизне, усклађене норме. Како би се избјегли наведени
проблеми, потребно је организовани криминалитет схватати као
злочин у правном смислу (кршење норми кривичног права), а његову
инкриминацију одредити на такав начин који ће омогућити исправну
примјену на конкретне случајеве.