ПОЛИТИЧКА БЕЗБЈЕДНОСТ БИХ

Abstract

Политичка безбједност је један од кључних сегмената
у архитектури безбједности сваке земље. Угрожавање политичке
стабилности и подривање уставног поретка дестабилизовало је многе,
а неке државе и потпуно урушило. Да ли су Либија, Ирак, Авганистан
и Сирија државе? Не, то су територије са администрацијом. Босна и
Херцеговина је прошла тежак пут до потписивања Дејтонског споразума,
који је донио мир, али и нови устав земљи три конститутивна народа,
састављеној од два ентитета. Устав БиХ оличен у Анексу IV Дејтонског
уговора, иако је протекло двадесет година, и даље је предмет политичког
дискурса и бројних неспоразума. Ко штити Устав БиХ, односно они
који би требало да га штите, имају сложен, у босанскохерцеговачкој
реалности прилично недефиниосан задатак. Подијељена мишљења
актера јавних политика, и њихови опречни погледи на садашњост
и будућност БиХ, доприносе атмосфери у којој се игноришу нимало
наивне пријетње, које стижу од фантомских и радикализованих
идеолошких покрета, од којих неки тврде да на Блиском Истоку имају
државу, и показују амбицију да у њене границе инкорпорирају не само
БиХ већ и цио Балкан. Те пријетње се тичу политичке безбједности
БиХ, и укључују примјену тероризма као метода за реализацију
идеолошких циљева. Како се БиХ може супротставити безбједносним
изазовима, ризицима и пријетњама, од којих су неке добиле префикс
глобалне? Постоји ли усаглашеност између актера јавних политика
у погледу мјера које држава треба да преузме како би се заштитила?
Обавјештајно-безбједносна служба, окосница државе у супротстављању
оваквим опасностима, и кључни ослонац у заштити уставног поретка,
да би била ефикасна, мора имати јасне смјернице за рад и дефинисану
платформу са које дјелује у заштити државе. У БиХ ту и почињу
проблеми, јер не постоји политички консензус ни о томе чиме би ова
организација требало да се бави. Штавише, фигурира помирљив став да
је она сервис страних обавјештајних служби, а што се тиче политичке
безбједности БиХ, постоји само као ставка у буџету. Друге агенције за
провођење закона у БиХ имају једноставнију позицију, али је присутан
проблем у њиховој недовољној координисаности, те се стиче утисак да
се међусобна сарадња више заснива на личном односу челних људи него
на системском рјешењу. Сва та неријешена питања приликом сваког
терористичког акта болно избију на површину, а дискурс о безбједности
у БиХ се лако „прелије“ из безбједносног у политички миље.