ПРАВО НА НОВЧАНУ НАКНАДУ ЗА СЛУЧАЈ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Abstract

У раду је свеобухватно обрађено право на новчану накнаду као
најважнији дио система материјалног обезбјеђења незапослених лица,
које се заснива на обавезном социјалном осигурању, и које у основи има
циљ да, између осталог, обезбиједи материјалну и социјалну сигурност
незапослених, и да их стимулише на стручно оспособљавање и преква-
лификацију ради бржег запошљавања. Аутор даје објашњења појма, ус-
лова за стицање, висине и трајања, обустављања и престанка права
на новчану накнаду са посебним освртом на законодавство Републике
Српске. Аутор закључује да је наше право пренагласило услов радног
стажа, као услов за стицање права на новчану накнаду, и истовремено
је занемарило да престанак радног односа за радника значи потпуни
губитак средстава за живот, што се морало узети у обзир приликом
регулисања ове материје. У раду се скреће пажња и на чињеницу да је
у домаћем праву пренаглашена важност воље односно кривице у погле-
ду осигурања за случај незапослености. Покривеност правом на новчану
накнаду за случај незапослености је релативно мала, а неке категорије
немају уопште ово право, нпр. као што су лица која никада нису радила
и уплаћивала доприносе, самозапослене особе које не могу уплаћивати
доприносе за осигурање за случај незапослености и др. Такође, покриве-
ност незапослене популације новчаном накнадом је веома ограничена и
максимални износ није довољан да осигура минимум егзистенције поје-
динца погођеног ризиком незапослености.