ПИТАЊЕ СУВЕРЕНОСТИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ С ОБЗИРОМ НА ОВЛАШЋЕЊА ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА

Abstract

Аутор у раду врши анализу овлашћења високог представника и њего-
вог дјеловања, с циљем да одговори на питање да ли се Босна и Херцего-
вина може назвати државом, тј. да ли је она суверена. Сувереност као
кључно својство државне власти јесте својство које мора имати свака
држава, односно говорити о несувереној држави је contradictio in adiecto,
а управо то указује на важност ове теме.
Приликом разматрања ове теме, коришћено је неколико метода с
циљем да се из различитих углова сагледа овај проблем, те дâ коначан
суд о суверености Босне и Херцеговине. Првенствено, примијењен је по-
зитивноправни метод, којим се анализирају одговарајући акти, нарочито
Устав Босне и Херцеговине и Дејтонски мировни споразум, чије је дио
и сâм Устав, али и одлуке Уставног суда БиХ, те одлуке високог пред-
ставника. Даље, аутор се користи историјским методом како би се уочио
развој улоге високог представника у постдејтонском периоду, као и логич-
ким методом, који је неопходан приликом тумачења Анекса 10 Општег
оквирног споразума о миру у Босни и Херцеговини. Такође, коришћени су
и политиколошки метод, зарад указивања на неефикасност коју изазивају
политички чиниоци, као и нормативни метод, којим указујемо на неоства-
реност дејтонских циљева. Сви методи имају циљ да испитају правну и
фактичку страну положаја и дјеловања високог представника, зарад да-
вања коначног одговора на горе поменуто питање.
На одговарајућим мјестима су de lege ferenda изложени ставови о ту-
мачењу овлашћења високог представника, који је неријетко вршио функције
државне власти, те на тај тачин субординирао себи државне органе. Ау-
тор на крају закључује да је улога високог представника временом ослабила,
те да Босна и Херцеговина има прилику да постане држава у пуном обиму,
а остварење тог циља је могуће само без учешђа међународних чинилаца.