УСТАВНОПРАВНА РЈЕШЕЊА ЗАКОНОДАВНЕ ВЛАСТИ У СРБИЈИ XIX И С ПОЧЕТКА XX ВИЈЕКА

Abstract

Одлучујући се за проблематику изнесену у самом наслову рада, аутор је пошао од спознаје да је, у досадашњој правноисторијској књижевности, изостао систематски поглед при расвјетљавању једног од централних питања уставних борби нововјековне српске државе – организовања законодавне власти. Oно је подразумијевало, прије свега, положај и улогу народног представништва, али у контексту уставног поло-жаја и надлежности монарха као шефа државе. Превасходна намјера и циљ аутора је да систематским приступом пропрати нормативна рјешења законодавне власти која су понуђена од стране српских уставо-твораца. Бавећи се уставноправним рјешењима законодавних чинилаца, као и појединим модалитетима њиховог учешћа у законодавној сфери, аутор наглашава питање законодавне санкције (вета), с обзиром на то да је ово право – које један орган по уставу има у односу на акте другог органа власти – скоро редовно поуздан показатељ дубљих, суштинских карактеристика организације и вршења власти у датом друштву. Комбинујући, нужно, упоредноправну са историографском и социолошком методом истраживања, аутор долази до сазнања да је успјешност вишегодишње борбе уставних чинилаца за што боље позиције у законо-давној власти, зависила, не само од уставних рјешења, него и од стварне снаге које су поједине уставне институције (па и право вета) имале у пракси. Стога, неизоставно је било и бављење реалним социјално-економским и полотичким миљеом, али у оној мјери у којој је он доприносио, или није, конкретним уставним рјешењима.
Кључне ријечи: Уставност; Законодавна власт; Законодавна иниција-тива; Законодавна санкција (вето); Монарх; Народно представништво.