ГРЧКЕ ВЛАДИКЕ ФАНАРИОТИ И ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И СВЕШТЕНСТВО У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Abstract

Грчке владике фанариоти нашли су се на челу Српске православне цркве у османском дијелу царства и у саставу Цариградске патријаршије. Томе је претходило укидање Пећке патријаршије 1766. и довођење у Босну и Херцеговину, у све три њене епископије – Дабробосанску, Захумско-херцеговачку и Зворничко-тузланску – Грка митрополита и њихов останак до краја османске власти. Ова промјена је учињена по договору између Високе порте и Цариградске патријаршије из политичких разлога, са политичким и економским посљедицама по Српску православну цркву, њен народ и свештенство, а у корист и Порте и Патријаршије и њених митрополита у Босни и Херцеговини.
Ову спрегу нису могли да промијене ни реформски закони које је Турска донијела под притиском великих сила, Гилхански хатишериф 1839. и Саферска наредба 1859. године, који су намијењени поправци положаја хришћана и њиховом изједначавању са правима муслимана. Истовремено се то односило и на права хришћанске цркве и њеног свештенства. Како није долазило до суштинских промјена ни у народу ни у цркви, то је доводило до устанака и народа и свештенства и против власти и против Грка митрополита.
Ток устанака од 1858. године прати настојање Порте да сазове скупштину представника Православне цркве, која се састала у Цариграду 1858. Она је радила, у тешким условима, до 1863. године. У међувремену је 1862. донијела “Уредбу”, којом је настојала да уреди стање Православне цркве и њеног свештенства, у које би се уклопили и грчки митрополити.
У раду са Грцима митрополитима и сарадњи са њима народа и свештенства и њиховог јачања и организовања, велику улогу је имао новонастали српски трговачки и занатски слој организован у црквене општине. Он је око цркве ојачао моћ општина, школа и око манастира моћ духовних завода у подизању школовања калуђера и свештеника и слабљења Грка митрополита, чији је крај донио устанак 1875. и аустроугарска окупација 1878. године.