СПОМЕНИЦИ И ЊИХОВА САВРЕМЕНОСТ

Abstract

У раду су представљена запажања о новијој рецепцији споменичког наслеђа која долази из две области критичког преиспитивања деветнаестовековних теорија о старинама. Једна је област новијих културних теорија (сећања, памћења), а њихов допринос је процењиван из позиције критичке теорије баштињења (херитологије). Први део рада (Историјски споменици и култура сећања) указује на феномено-лошке мањкавости културних теорија, односно на историографску истрошеност доктринарне заштите споменика културе због којих су се и појавили својеврсни плеоназми у номенклатури – култура почива на памћењу, па је култура памћења груб плеоназам. Исто тако је споменик увек спомен на нешто што је прошло и што постоји само ако је историзовано, па је историјски споменик непотребно уд-вајање. Управо је у другом делу рада изложена теорија споменика као идеје очува-ња памћења. Трећи део рада је посвећен могућности повратка систематског одга-јања за незаборав – (Спомениковање као жив процес – образовање баштиника).