КУЛТУРА СЈЕЋАЊА И ОСМИШЉАВАЊЕ СВИЈЕТА

Abstract

Да ли је сјећање, као што је говорио Жан Пол Сартр, једини рај из којег не можемо бити прогнани, или је оно својеврсно призивање фантазмичних ду-хова, како је истицао Бела Балаш? Можда је оно одлика тромих успорених духова, како је вјеровао Шатобријан, јер представља ''непожељни пртљаг'' што људе оптерећује и прави их још тромијима но што им то по природи при-пада? Нама се, међутим, чини да је оно, гледано посебно у свјетлу актуел-них деструктивних процеса савременог свијета, нешто неупоредиво више и драгоцјеније. Да је феномен памћења/сјећања од прворазредне важности за човјека свједочи већ Платон који у расвјетљавању проблема философског сазнања и полазећи од идеје о бесмртности и преегзистенцији душе и њеног сељења, развија привидно чудну теорију anamnesisa, односно сјећања или присјећања онога што је душа гледала прије њеног уласка у човјеково тије-ло пред рођење, дакле, ријеч је о њеном потпуном подсјећању и присјећању на оно вјечно вријеме и нематеријални, духовни простор, у којем је она бивствовала заједно са бесмртним боговима, па је тим памћењем/сјећањем на свој првобитни дом она истински увиђала и сазнавала, а насупрот лаж-ним чулним привидима, вјечни свијет апсолутних, правих истина о правди и љепоти, јер је потпуно преображена, умом просвјетљена и просвијећена. Исто тако Хегел, који философију одређује као вријеме обухваћено и об-ликовано мислима, исту посредно налази као сјећање што мисли/проми-шља на линији феноменологије духа и свијести, а да не говоримо о истори-цима и умјетницима, посебно о писцима, који су своја дјела исписивали из памћења и кроз сјећање, попут Марсела Пруста, што је читав властити опус именовао карактеристичним насловом У трагању за изгубљеним временом.