КЊИЖЕВНИ ТЕКСТ – ИГРАЧКА ЗА РАЗВОЈ ГОВОРА

Abstract

У раду се разматра функција књижевноумјетничког текста (дјела) у методици наставе српског језика и књижевности, односно методичком моделу часа језика и књижевности, и методи- ци говорне комуникације, односно методичкој организацији активно- сти васпитача у средњој и старијој васпитној групи. Овом приликом покушава се скренути пажња на чињеницу да функција књижевно- умјетничког текста у активности васпитача нема „озбиљност“ у квалитету и квантитету анализе као што има у настави књижев- ности и језика. Заправо, у организацији наставног часа (гдје је текст предмет образовног рада) садржај и структура текста, нарочито оних елемената који указују на његове умјетничке вриједности, не смију се нарушавати и произвољно мијењати, осим ако је у питању неки стваралачки модел часа. У моделу вртићке активности, књи- жевноумјетнички текст служи за иницирање и подстицање разгово- ра на релацијама васпитач – група/дијете или дијете – група/дијете. У таквом приступу текст није сам себи сврха и пажња није усмје- рена на анализу текста, већ на широку мрежу питања-одговора које текст може да генерише. Чак ни коментари, инспирисани текстом, не морају да се ограничавају на тематику текста.