Истраживање је извршено на узорку од 62 испитаника старих 12 година, подељених на два хомогена субузорка: експерименталну групу и контролну групу. Циљ истраживања био је утврдити да ли је програмирани третман вежбања проузроковао позитивне помаке у координацији и агилности, када се неутралише утицај њихових морфолошких карактеристика на финалном мерењу. Користио се нацрт са нееквивалентним групама и претест-посттестом. Након деветонедељног програмираног моторичког вежбања, те након неутрализације утицаја морфолошких карактеристика са финалног мерења, разлике у моторичком простору испољене су у оба хипотетска моторичка фактора координације и агилности у корист експерименталне групе. Деветонедељни третман програмираног моторичког вежбања проузроковао је позитивне ефекте, те потврдио могућност додатног рада са децом у пубертетском узрасту на развоју координације и агилности.
