Почетком ХХI вијека постало је јасно да дидактицизиране школе не могу задовољити потребе и интересовања ученика, прије свега због форсирања трансмисивних и меморијско-репродуктивних функција наставе. У учећој цивилизацији таква школа почиње да губи примат у односу на друге видове учења и подршке развоја. Овај рад посвећен је анализи метода подстицања и спречавања, с циљем да се освијетле могућности јачања васпитне функције наставе. Ријеч је о истраживачкој провјери утицаја метода подстицања и спречавања на развој компетенција ученика за ХХI вијек, са намјером да се утврди постоји ли узрочнопосљедична повезаност између ставова ученика о томе које методе користе наставници и како се то одражава на ефикасност рада на наставном часу. Доминантне методе истраживања у раду су метода теоријске анализе и синтезе и сервеј метода, а значај истраживања је у освјетљавању нових начина педагошког рада и припремања ученика за стицање знања, вјештина и навика у виду компетенција за вријеме које долази.
