ЈЕДАН ОД МОГУЋИХ ПОГЛЕДА НА АНДРИЋЕВУ ЗБИРКУ КУЋА НА ОСАМИ

Abstract

Посљедња и постхумно објављена приповједачка збирка Ива
Андрића под насловом „Кућа на осами“ по многим карактеристикама представља
специфично дјело приповиједног стваралаштва нашег нобеловца. Не претендујући на
било какву врсту коначног суда, јер то ни обим оваквог рада, а ни комплексност саме
збирке о којој је ријеч не дозвољавају, овдје смо покушали дати неке нове увиде у
правцу којих би будуће анализе могле ићи.
Имајући у виду релативизам као једно од иманентних својстава Андрићевог
стваралаштва и концепцију збирке која је замишљена тако да душе умрлих долазе
писцу тражећи од њега да их прими у своје дјело, односно да му испричају своју
животну причу, мислимо да је ово дјело нарочито погодно за разматрање присуства
и врсте хумора у њему, као и у посљедње вријеме све популарније „теорија могућих
свјетова“.
Најприје смо дали најважнија схватања која се тичу „теорије могућих
свјетова“, осврћући се у првом реду на ставове Љубомира Долежела, а затим смо
анализирајући примјере из приповиједака покушали одредити врсту, степен и
функцију хуморног у таквој структури.
Закључујемо да је у фокусу поменутих приповиједака приказан моменат када
се у ликовима буди могућност другог човјека у њима самима, односно постојање
њихових пандана у другим могућим свјетовима. Хумор у сагледавању ликова не нуди
утјеху у заумном свијету, иначе душе „Куће на осами“ не би имале потребу да долазе
наратору, он нас неминовно враћа овом свијету као једином извјесном, показујући нам
да нема алтернативе, и још више, свијет приче који коегзистира у стварном свијету
испоставља се као највиша „реалност“, јер прича, коначно, надживљава све, а
живот у причи остаје једино свједочанство постојања.