ФУНКЦИЈА МАЛЕ УСМЕНЕ ФОРМЕ – ПОСЛОВИЦЕ – У РАЗРЕДНОЈ НАСТАВИ

Abstract

У раду се говори о проблематици народних пословица и
пословичких израза који, уз загонетку, чине мале усмене форме, самосталне и
самобитне књижевноумјетничке творевине. Циљ рада је теоријско-методичка
интерпретација пословице у настави књижевности за млађи школски узраст.
Теоријско полазиште чини дефинисање пословице и њених структурних елемената
тематике, композиције, језичке грађе, идејног слоја и естетске вриједности. Такође
се дају прихватљиве класификације наших народних пословица на основу различитих
критеријума. Методички аспект разматра како дијете са својим искуственим
контекстом препознаје и разоткрива семантичка поља пословице која могу бити:
спознајно, морално, психолошко, завичајно. Кроз пословицу дјеца ће схватити
реченицу као најмањи облик језичке комуникације и књижевноумјетничког
изражавања, спознаће метафору, ритмичку организацију и језичку концизност.