ПИСАЊЕ КОД ГЛУВИХ УЧЕНИКА КОЈИ СЕ ШКОЛУЈУ У ПОСЕБНИМ ШКОЛАМА И У РАЗЛИЧИТИМ СИСТЕМИМА СТАНОВАЊА У ПРОЦЕСУ ЊИХОВЕ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ

Abstract

Читање и писање су когнитивне вештине које су нераскидиво
повезане и имају велико учешће у развоју писмености.Тешко је замислити како би се глува
деца описменила и социјализовала без ових вештина, ма како оне биле тешко савладљиве
за њих. Глуве особе не могу живети у изолацији, без интеракције са чујућом средином, па
је због тога савладавање вештине читања и писања значајно у њиховом изражавању и
комуникацији.
Истраживање се бави односом средине у којој глуво дете живи (породица или
интернат) у односу на развој и употребу вештине писања у њиховој социјализацији и
учешћу у друштвеној заједници. У истраживању је коришћена Долова скала социјалне
зрелости (Vineland social maturity scale – Doll) односно њена подскала за комуникацију.
Узорак је сачињавало 52 глува ученика од 7 до 16 година, уједначен по степену оштећења
слуха (више од 80 dB) и редовној интелигенцији.
Добијени резултати указују на непостојање статистичке значајности укупних
просечних резултата на подскали за комуникацију (t=0,470, нема значајности).Значајност
се појавила само код неколико ајтема, па је општи закључак да нема доказа о негативном
утицају институционалног смештаја глуве деце на коришћење вештине писања, већ да
коришћење ове вештине зависи само од старости деце.