ПЕДАГОШКИ ИЗАЗОВИ ОДНОСА ПОРОДИЦЕ И ШКОЛЕ

Abstract

Успешност укупних односа породице и школе, у значајној мери, зависи
од квалитета комуницирања учитеља и родитеља, што не представља само
саопштавање информација, одлука, питања и захтева, већ, далеко више од тога, повољан
утицај на укупан развој личности, учење и понашање деце. Овај рад посвећен је
проблемима напуштања свеприсутног традиционализма у односима свих актера
школског рада, стварања повољније школске климе, највише у смеру повољнијег положаја
ученика. Међутим, у оквиру такве школске парадигме учитељи би, уместо опробаних
школских модела сарадње, заједно са родитељима, могли користити савремене
стратегије рада, значајно веће и директније укључивање родитеља у све етапе школског
процеса, попут партнерства. Истовремено, ученици би користили „простор слободе
стварања” уместо стерилне „слушалачке наставе”. Разуме се, неизбежна је
модернизација школе у целини, боље познавање употребе средстава заснованих на новим
технолошким могућностима, мада је најважнија одговорна улога ученика у деловању на
сопствени развој. Примењена је дескриптивна метода са анализом већег броја теоријских
извора.