ДИПЛОМАТИЈА НДХ

Authors

  • Срђа Трифковић

DOI:

https://doi.org/10.7251/POL1611027T

Abstract

Чин од 27. марта 1941. приморао је Хитлера да импровизује
политичка решења, јер је до тада тежио привлачењу а не уништењу
Краљевине Југославије. Мусолини је са своје стране реактивирао
Павелића и добио потврду његових ранијих обавеза о предаји
Далмације Италији. Хитлер је прихватио усташко „решење“,
Италијанима је допустио да анексијом Далмације створе од Хрвата
непријатеље, а Павелића је подстицао на обрачун са Србима.
Исход је дугорочно водио ка хроничној слабости окупационог
система. Италија није остварила трајну контролу над НДХ. Павелић
је имао простор да користи унутаросовинске ривалитете и да
балансирањем између Рима и Берлина себи издејствује одређену
аутономију деловања – поготову у погледу радикалног решавања
српског питања и на економском плану.
Спољнополитичко-дипломатски апарат НДХ био је одраз
усташке структуре власти и карактера државе. Извештаји мисија
упућивани су ад-хок, уз приметно одсуство аналитике. Они су до
самог краја одисали оптимизмом, уз зазор да се предоче чињенице које
државни врх не жели да чује. Архиве не указују како су формулисане
одлуке о спољним односима НДХ: оне су вероватно доношене у
Павелићевом кабинету и потом усмено саопштаване министру.
Конзулати у Рајху углавном су се бавили радницима са подручја НДХ у
Немачкој, при чему је вођена дискриминација против Срба којима су
изадаване пропуснице без могућности повратка у Немачку. После пада
Италије битно је сужен маневарски простор усташке дипломатије.
Премда НДХ није била де јуре држава, она је имала атрибуте де
факто државности. Интеракција њених органа попут МВП НДХ са
спољним окружењем није представљала пуку екстензију политике
Италије или Немачке. Сходно томе, носиоци усташке власти и
њихови следбеници сносе и далеко већу одговорност за небројене
злочине које су на њеној територији починили, него што би био случај
да је та територија НДХ била пуки објекат окупације делова
Краљевине Југославије од стране Рајха и Италије.
Пример усташке дипломатије указује да без вољног саучесништва
припадника образованог грађанског слоја, који често нису били
припадници усташког покрета, Павелићева творевина не би
функционисала чак ни у својој импровизованој форми. Парадокс
“баналности зла” (Хана Арент) огледа се у чињеници да је рад
усташких саучесника у фраку директније доприносио опстанку НДХ
од рада масовних убица на терену.

Published

2017-03-17

Issue

Section

Чланци
link situs slot gacor terbaru Situs toto togel 4D Toto Situs agen toto togel 4D Situs toto togel terpercaya slot deposit pulsa bandar togel 4d bandar togel 4d situs togel slot bandar togel resmi bandar togel 4d slot online gacor bandar slot pulsa situs togel 4d situs togel macau bandar togel macau situs togel hk judi slot online situs toto togel 4d situs toto togel keluaran toto togel slot togel 4d situs toto togel toto togel resmi togel resmi 4d bandar togel 4d toto macau 4d bandar togel 4d slot deposit pulsa situs toto togel 4d situs togel terpercaya situs toto togel situs slot online situs togel 4d situs togel toto toto togel 4d slot togel 4d situs togel terpercaya togel toto slot bandar togel terpercaya toto togel situs toto 4d resmi situs togel toto 4d bandar toto macau terpercaya bo toto togel 4d resmi agen togel 4d