СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ У ВРЕМЕНУ ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ

Abstract

Велике силе и балканске земље су у 19. веку наступале у улози браниоца интереса хришћана у Османском царству те је њихова раширеност у појединим областима била од прворазредног значаја за пројекцију политичког утицаја. Бројност хришћана у османској Босни и Херцеговини, православних и католика, коришћена је као аргумент о оправданости захтева за унутрашњим реформама и промени међународно-правног статуса ове области. Османска власт је на притиске реаговала све чешћим објављивањем података о становништву који су исказивали јасну муслиманску већину. Дипломате из западне Европе су сумњале у тачност таквих објава. Оправданост сумњи потврђена је на првом попису спроведеном од стране аустроугарске управе 1879. године.