ПРЕСЕЉАВАЊЕ СТАНОВНИШТВА КАО БЕЗБОЖНО ДЕЛО

Abstract

У оквиру своје колонизационе политике, а у складу са по-
требама државе, византијски цареви су пресељавали становништво из
једног у други део Византије. Наравно, за житеље Царства који су били
приморани да одлазе из малоазијских у европске провинције, или обра-
тно, то је морала бити тешка и непопуларна мера. О таквој врсти принуде
василевса Нићифора I у првој деценији IX века писао је Теофан Исповед-
ник, састављач једне од најпознатијих византијских хроника. Он је мере
пресељавања становништва означио као један од „десет злочина“ које је
приписао цару. Међутим, у позадини оваквих оцена је Tеофанова непри-
кривена нетрпељивост према Нићифору I у великој мери проистекла из
цареве религијске политике, а у тесној вези и са тада актуелним питањем

иконоборства. Ипак, без обзира на чињеницу да су се налазиле у служби
веома оштре критике цара Нићифора I, у Теофановим речима можемо да
уочимо и једну општељудску бригу и племенито старање за хиљаде име-
ном непознатих Византинаца.