Филм као извор за херитолошка истраживања: Примјер филма Козара (1962)

Abstract

Овај рад ће покушати да испита која је улога филма у процесу чувања сјећања на значајне историјске догађаје и како такви филмови мо- гу допринијети изградњи колективног памћења, а потом и идентитета јед- ног народа. Поменути аспекти филма истраживаће се на примјеру југосло- венског филма Козара (1962). У овом случају једно од важних питања је због чега оно што је југословенско насљеђе и данас траје и чува се. Филм као медиј може да послужи томе да се сачува сјећање на важан догађај или личност, што је и била дјелимична функција партизанских филмова. Јер баш попут споменика које су заузимали важна мјеста у јавном просто- ру некадашње државе, тако су филмови имали за циљ да широке народне масе подсјећају на херојску борбу партизана, али кроз њих се провлачила и сугестија која је требало да развије свијест о томе шта се и кога треба поштовати, ко је непријатељ, а ко је на страни добра. И наравно, главни циљ свих тих филмова јесте био величање партизана и НОБ-а. Филмови ни- су морали нужно осликавати реалност, али многи од партизанских филмо- ва базирали су се на стварним догађајима. И захваљујући филмским сред- ствима људима се визуелно дочаравао рат, без обзира на то колико су ти филмови заправо били блиски истини. Рад се дотиче и питања зашто су ти филмови и данас, поред свог оног непожељног југословенског насљеђа, сматрају важним и чак су веома популарни. Да ли је то због неоспорне умјетничке вриједности, у овом случају Козаре, или је посриједи нешто друго? Која је била улога Козаре за југословенску државу, а која је њена улога у култури сјећања?