Страдање Ђуре Шкрбе и Милоша Вановца

Abstract

Мој дјед, мајчин отац, Ђуро (Раде) Шкрба, рођен је 1895. године у Ка- синдолу. Живио је у Которцу (Горњи Которац), општина Илиџа. Био је солунац, носилац Карађорђеве звијезде са мачевима, албанске споменице и Медаље за храброст Милош Обилић.1 По занимању је био угоститељ. Држао је кафану са преноћиштем. Петнаест дана по капитулацији Краљевине Југославије, дошли су неки људи у рану зору и рекли да дјед изађе из куће. Дјед наравно није хтио (иако је имао пушку). Они су почели пријетити да ће му, ако не изађе, запа- лити кућу са дјецом. Да би спасио своју дјецу и супругу, изашао је из куће и никада се више није вратио. Једном се јавио поштанском кар- том из Копривнице. Не знамо тачно да ли је настадао у Јадовну или Јасеновцу. Сазнали смо послије рата од преживјелих да су му усташе дерале кожу и да је повео у смрт двојицу усташа са собом док су га гурали у јаму. Кућа дједа Ђуре Шкрбе неколико пута је пљачкана у току рата.