„Лице и наличје“ приватизације

Abstract

Приватизација је посљедње три деценије најзначајнији глобални феномен. Овај процес није карактеристична само за земље бившег социјализма, већ и за земље са развијеном тржишном привредом. Економисти су још увијек заокупљени тражењем одговора на питање: Која својина је ефикаснија – приватна или државна? Око овог питања међу њима не постоји апсолутна сагласност. Преовлађујуће је мишљење, барем за сада, да је приватна својина једини здрави темељ економског живота, па су и системи засновани на државној или друштвеној својини, углавном, нестали са историјске позорнице.

Основни циљ приватизације је подизање економске ефикасности привредних субјеката. Истовремено, са тежњом да се постигне већа ефикасност, јавља се и потреба за обезбјеђењем социјалне једнакости. Потпуно остваривање оба ова циљa је немогуће, имајући у виду чињеницу да економска ефикасност и социјална једнакост (правда) представљају конфликтне циљеве. Из тог разлога, држава, као носилац процеса приватизације, мора веома обазриво приступити њеном спровођењу, вјешто балансирајући између тежње да повећа економску ефикасност и подстакне привредни раст и развој, а да истовремено сачува запосленост и не изазове дубље социјалне промјене и раслојавања.

И након двије деценије од започињања процеса приватизације, у државама екс Југославије, веома тешко је изрећи квалитативне оцјене о њеној успјешности. За сада се са сигурношћу може закључити сљедеће:

- процес још увијек траје, уз често мијењање и комбиновање метода и модела,

- процес је довео до афирмације приватне својине и тржишних принципа, као основних постулата на којима почивају новонастали системи земаља у транзицији, и

- приватизација је у већини бивших социјалистичких земаља довела до крупних социјалних раслојавања и значајног губит ка улоге државе у управљању важним ресурсима.

Са друге стране, сасвим је дискутабилно у којој мјери је приватизација довeла до подизања ефикасности и продуктивности, те колико је утицала на раст и развој националних економија. Колико год се говорило о приватизацији као најзначајнијем економском процесу, сасвим је сигурно да је она истовремено и политички феномен у функцији очувања политичке власти и истовремено и образац успостављања економске и политичке хегемоније од старне моћних креатора новог свјетског поретка.