ОПТИМАЛНA ЛОКАЦИЈA СЛОБОДНИХ ЗОНА И НОВА ЕКОНОМСКА ГЕОГРАФИЈА

Abstract

Простор као центар теоријских мишљења у економији долази до изражаја крајем 90-их година прошлог
вијека, појавом Нове економске географије (New Economic Geography – NEG). Представници ове теорије сматрају
да је подручје економске географије дуго занемаривано због потешкоћа са њеним формализовањем. Стварање
економских активности у простору полази од хипотезе о постојању растућих приноса на обим производње.
Да би се производња концентрисала на одређеном мјесту, неопходно је да простор буде релевантан извор
економских активности. Без постојања растућих приноса произвођачи су индиферентни у избору локације за
покретање производње, а економско моделовање простора губи смисао. Растући приноси подстичу произвођаче
да се просторно концентришу на локације гдје се они и остварују. Као облик просторног смјештаја економских
функција, слободне зоне су у директној вези са просторном економијом. Слободне зоне су фактор концентрације
економске активности у простору. У раду се анализира теорија Нове економске географије и избор оптималне
локације слободних зона кроз моделовање транспортних трошкова (прорачун удаљености од центра економске
активности). Транспортни трошкови су незаобилазан фактор у моделима теорије Нове економске географије, али
и фактор смјештајне оптималности слободних зона. Дакле, трошкови транспорта представљају фактор рализације
економије обима и растућих приноса у слободним зонама.