ТЕОРИЈА И ПРАКСА СРПСКЕ РЕГИОНАЛНЕ ГЕОГРАФИЈЕ

Abstract

Темеље српској географији, укључујући и регионалну, поставио је Јован Цвијић. Иако под снажним
утицајем њемачке и француске географске школе и главних праваца које су те школе продуковале и оставиле
дубоког трага у њеном развоју током друге половине деветнаестог и прве половине двадесетог вијека, Цвијић
је изградио сопствени правац у географској науци, који је нашао пуног смисла у његовим монументалним
дјелима посвећеним Балканском полуострву. У ствари, ријеч је о доминантно антропогеографским студијама
регионалногеографског карактера, у којима се регионална индивидуалност доводи у везу са међусобним утицајем
природне средине, човјека и историјског процеса. Овакав приступ регионалној индивидуалности био је основ
концепцији српске регионалне географије, коју су наставили бројни Цвијићеви ученици и њихови насљедници.
Савремена стремљења у географској науци, како у Европи тако и свијету, па и у оквиру српске географије, у први план
стављају практична питања посвећена реалном животу: економском и социјалном развоју, регионалном развоју и
регионалном планирању, вредновању и очувању животне средине и сл. Овакав приступ географији остварио је
снажан утицај на концепт савремене српске регионалне географије, те на методологију регионалногеографских
истраживања. Управо, различити приступи географском простору, његовом проучавању, вредновању, условној
диференцијацији и сл. осмишљавају позицију регионалне географије у систему географских наука. На сцени је
и приступ који географски регионализам у форми организације географског простора дефинише као предмет
савремених регионалногеографских истраживања.