ДЕМОГРАФСКА ОДРЖИВОСТ ИЗМЕЂУ ДЕПОПУЛАЦИЈЕ И РАСТА ЉУДСКОГ КАПИТАЛА – ЕМПИРИЈСКО ИСТРАЖИВАЊЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Abstract

Често се демографска одрживост дефинише на начин да је број становника константа, као и његове поједине структуре, посебно старосна и полна. С друге стране истиче се да демографска одрживост треба да обухвати и друштвено-економске карактеристике становништва.Велику опасност за одрживи развој у Републици Српској и БиХ крије у себи демографска рецесија, која пријети урушавању економског, а повезано с тим и здравственог и пензионог система. То посебно импликујe старење становништва, те међусобно несразмјени морталитет и наталитет. Тиме се смањује радно-способно становништво, што све скупа угрожава основе на којима почивају одрживост и укупан друштвено-економски систем. Циљ и методе истраживања по моделу ''sustaindemo'' примијењен је на простору Републике Српске, с намјером да се утврди типологија општина и градова према демографској одрживости, а што може помоћи у креирању политике одрживог просторног развоја општина и градова, заснованих на коришћењу ''ендогених'' (унутрашњих) људских ресурса. Методологија израде се темељи на примјени вишекритеријумске ГИС анализе, у извођењу демографских индикатора и индекса. Резултати истраживања потврђују хипотезе о интеракцији демографског и економског развоја, тачније о демографским ресурсима као индикаторима и факторима економског развоја БиХ и Републике Српске. Коначно, потврђено је да су промјене демографских ресурса посредан, али врло поуздан индикатор економског и свеукупног развоја, гдје посебно демографски индекс и индекс образованости, као двије основне компоненте индекса демографских ресурса, ближе показују специфичне развојне проблеме у појединим просторним дијеловима земље.