ОБРАЗОВАЊЕ У 21. ВИЈЕКУ КАО РЕСУРС РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – ИЗАЗОВИ И ДИЛЕМЕ
DOI:
https://doi.org/10.7251/NSK1301010PAbstract
Свака национална економија и њен дугорочни развој зависе
искључиво од квалитета њених људских ресурса. Систем образовања основна је
инфраструктурна претпоставка раста и развoја, исто као што је то и систем
транспорта, енергетски систем, итд. Концепт доживотног учења и развоја
људских ресурса једног система обухвата и усклађује различите облике учења у свим
животним периодима. Савремени образовни систем чини мрежа школских и
нешколских организација повезаних партнерским односима. Школа више није једина
образовна установа, па се развој људских ресурса једне земље не смије редуковати
на реформу школског система. Већ сада је тешко предвидјети која знања и
вјештине ће бити потребне и тражене за наредних десет година. У већини
професија знање се удвостручује сваких неколико година, што значи да знање
свакога од нас треба да се удвостручи сваке 2 – 3 године, само да бисмо „држали
корак“ са промјенама, а они који то не буду чинили неумитно ће заостајати.
Традиционалне школе и образовни системи уопште, прилично неефикасни и
неприлагодљиви школују просјечне појединце, па им тако не омогућавају да напредују
у складу са својим способностима На почетку 21. вијека сусрећемо се са огромним
промјенама: живот, друштво и економија постају све сложенији; вријеме у којем
живимо је непредвидиво; природа послова се радикално мијења; све више послова
нестаје усљед технолошких промјена. Пројектована будућност образовања као
ресурса у Републици Српској имаће своје утемељење у учењу за рад (стицање нових
знања која се практично могу примијенити), учењу за заједнички живот (стицање
сазнања о другима), учењу за постојање (самостално и критичко расуђивање).