КИКЛОП РАНКА МАРИНКОВИЋА

Abstract

Митска физиономија монструозног Киклопа, иако опширно
обрађена у Хомеровој „Одисеји“, функционише као неупоредив интертекстуалан
узорак у светској књижевној продукцији. Упркос чињеници да у општељудској
подсвести Киклоп доминира као аутентичан симбол невероватне свирепости, у
делима истакнутих стваралаца овај симбол испреплетен је са
антимилитаристичким отпором или егзистенцијалним безнађем.
У овом оквиру јавља се и роман Киклоп хрватског есејисте, књижевника и
драматичара Ранка Маринковића. Пишчев јунак, проницљиви Мелкиор, у
предратном Загребу се бори да протера тиранина – страх, а Маринковић у овом
делу критикује патогено онечовечење користећи деликатну иронију и
непретенциозан сарказам.
Полифонијска дијалошка структура заузима главно место у роману, а
нарацијски оквир јавља се као чврста позадина асоцијативних података.
Маринковић овим сложеним уметничким делом приказује европско духовно
наслеђе, наглашава кондезовану духовност менталне игре и узвишеност катарзе.