Anti-vakcinalni pokreti i naučna medicina

Abstract

Uprkos velikim uspesima u sprečavanju, suzbijanju, pa i iskorenjivanju
zaraznih oboljenja, aktivna imunizacija kao profilaktička metoda je od samog
početka bila žučno osporavana. Osporavanje vrednosti aktivne imunizacije je
i danas u porastu, što predstavlja svojevrstan paradoks kada se uzme u obzir
postojanje dugotrajnih (u nekim slučajevima viševekovnih) pozitivnih iskustava
u primeni vakcinacije: postojani napredak naučne medicine i imunologije
koji je doveo i vodi ka brojnim poboljšanjima u osmišljavanju, proizvodnji,
primeni i kontroli kvaliteta vakcina; impresivna suma naučnih istraživanja i
pažljivo zabeleženih činjenica koje svedoče o visokom stepenu delotvornosti
i bezbednosti vakcina u širokoj upotrebi; i najzad, ukupan broj sprečenih
slučajeva oboljevanja i sačuvanih ljudskih života koji se, čak i prema škrtim
procenama, u svetskim okvirima uveliko meri milionima. Nasuprot svemu
tome, sve snažniji i sve agresivniji anti-vakcinalni pokreti nastoje, različitim
načinima, da argumentuju tezu da su ozbiljni neželjeni efekti vakcina toliko
česti da čine aktivnu imunizaciju opasnijom od samih zaraznih bolesti od
kojih je ona namenjena da nas zaštiti. Pristajanje velikog dela javnosti uz anti-
vakcinalne stavove i opadanja broja redovno vakcinisanih osoba u mnogim
sredinama može da izazove povratak nekih od najvećih pošasti čovečanstva.
Ono što naročito zabrinjava, jeste veliki broj lekara i drugih zdravstvenih
radnika koji antivakcinalnim pokretima pripadaju ili ih podstiču, uprkos tome
što je (uz izvesne ograde) većina popularnih anti-vakcinalnih stavova ne samo
suprotna usvojenim i utemeljenim saznanjima imunologije i nepotkrepljena
naučnim istraživanjima, već uistinu i lišena racionalne osnove.