PRAVO NA OBRAZOVANJE U CRNOJ GORI U ZAKONSKOJ REGULATIVI I PRAKSI

Abstract

Pravo pojedinaca na obrazovanje je univerzalno ljudsko pravo, a samim tim i univerzalno
djeĉije pravo. Djeca su u meĊunarodnom pravu prepoznata kao posebno osjetljiva i specifiĉna
kategorija za ĉiju zaštitu nisu dovoljni mehanizmi zaštite iz oblasti ljudskih prava. Zato se i javila
potreba da se prava djece zaštite meĊunarodnim propisima. Ĉinjenica da obrazovanje predstavlja
kategoriju od javnog interesa obavezuje drţavu na prihvatanje i poštovanje meĊunarodnih propisa iz
ove oblasti i njihovu inplementaciju u domaće zakonodavstvo. Danas se gotovo ne postavlja pitanje da
li neka drţava ima zakone koji garantuju pravo djeteta da obrazovanje. Prava djeteta su ĉinjenica,
realnost priznata meĊunarodnim pravom, a Konvenciju o pravima djeteta, najznaĉajniji meĊunarodni
dokument iz oblasti zaštite djeĉijih prava, potpisalo je i ratifikovalo 196 drţava svijeta. Usvajanjem
Konvencije drţave su pokazale spremnost da preuzmu odgovornost za odrastanje i dobrobit djece
donošenjem i sprovoĊenjem razliĉitih mjera i zakona. Većina drţava potpisnica već u svojim Ustavima
garantuje djeci pravo na posebnu zaštitu i obrazovanje i ima svu neophodnu zakonsku regulativu. U
ovom radu ću analizirati zakonsku regulativu iz oblasti prava na obrazovanje u Crnoj Gori i pokušati
da utvrdim da li u dovoljnoj mjeri omogućava ostvarivanje prava na obrazovanje, da li omogućava
ostvarivanje prava na obrazovanje djece iz ranjivih kategorija stanovništva (djeca sa posebnim
obrazovnim potrebama, djeca iz romske zajednice i sl.), u kojoj mjeri je obavezujuća za roditelje i
staratelje, koliko se poštuje u praksi i šta prosvjetni radnici misle o zakonskoj regulativi iz oblasti
obrazovanja u Crnoj Gori.