UPRAVLJANJE RIZIKOM U PRIVREDNIM DRUŠTVIMA

Abstract

Rizik je budući i neizvesni događaj, odnosno, sa stanovišta privrednog društva, događaj koji može da izazove štetu. Zbog toga je od velike važnosti za privredno društvo da pravilno proceni rizik, da odredi njegovu vrstu, posledice koje bi izazvale njegovo ostvarenje, kao i metode zaštite od tog rizika. Ostvarenje rizika zavisi, na prvom mestu, od njegove prirode. Rizik se može i umnožavati, što otežava njegovu kontrolu. Kontrola rizika i mogućnost uticaja na njegovo ostvarenje, predstavlja jedan od najsloženijih poslova, ne samo privrednih društava, već i svih subjekata u jednom društvu. Rizik uvek preti, bez obzira iz čega se sastoji i kada se i gde može ostvariti. Veoma teško je definisati vrste rizika, obzirom da rizici imaju više osobina. No, najvažnije je odrediti da li se neki rizik, odnosno, njegovo ostvarenje može preneti na neko drugo lice (osiguravača) ili ne. Drugim rečima, da li jedno privredno društvo ima dovoljno sredstava da „pokrije“ ostvarenje rizika ili ne. Privredna društva poseduju sredstva koja mogu biti dovoljna da se pojedini rizici „smanje“. Isto tako, mnogi rizici se mogu kontrolisati ili eliminisati promenom delatnosti ili smanjenjem broja zaposlenih, itd. U svakom slučaju, u radu se izdvajaju tri metoda kontrole rizika od strane privrednog društva - pravnog lica. To su: metod kontrole šteta, metod finansiranja šteta i metod interne redukcije rizika. Sa druge strane, kontrola rizika će se uspešno sprovesti, ako se izabere i način koji će dovesti do efikasnog upravljanja tim rizikom. Ti načini su različiti u zavisnosti od toga, da li rizik kontroliše privredno društvo ili neko drugo lice. Ti načini su: a) upravljanje rizikom od strane privrednog društva, koje to čini stvaranjem sopstvenih fondova; b) transfer rizika na osiguravajuće društvo, što je najjednostavniji način; c) stvaranje uslova od strane osiguravajućih društava koji uspešno pokrivaju rizike; i d) prenos dela rizika između saosiguravača ili sa osiguravača na reosiguravača, odnosno, prenos portfelja osiguranja. Kao što se vidi, kad se govori o upravljanju rizikom, mora se govoriti i o zaključenju ugovora o osiguranju ovih rizika. U ovom radu se posvećuje pažnja i Direktivi EU „Solventnost II“. U zaključku autor navodi da je za jedno privredno društvo, pre svega, bitno pravilno definisanje metoda upravljanja rizikom.