ПОЗДРАВНИ ГОВОР НА ОТВАРАЊУ 57. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА

Abstract

Српско позориште дели судбину европског. Оно се налази између
неког “пост” и неког “нео”, између прошлости која ће бити будућност
и будућности која се већ десила, али под неким другим именом.
Стална је и панична потрага за новим формама, дефиницијама,
концептима; страх од “губитка корака”, потонућа у конзервативно,
у догматско, у језиво “passe”, у пакао анахронизма, свакако има
корена у нашој културној историји као, уосталом, свим културним
историјама свих малих народа. Међутим, ако нас је нечему научила
историја позоришта, то је да она пулсира у правилним размацима
ка драми и од драме. Данашњи конзервативци сутра ће бити пре-
тече, а авангарда оптужена за искључивост. Упркос свим промена-
ма, уверен сам да смо се овде сакупили из истих разлога, као и пе-
десет шест пута раније, као и преткодних 2600 година: да гледамо
причу, будемо омађијани илузијом, стрепимо за ликове, осетимо
страх и сажаљење и лепоту чак и у ружном.