ИДЕНТИТЕТ СРПСКЕ ДРАМЕ У БИХ – ТИПОЛОШКЕ АНАЛОГИЈЕ

Abstract

Намјера је нашег рада да у току све присутнијег раздвајања
умјетничког стваралаштва Босне и Херцеговине, назначимо могуће правце
и моделе типолошког устројавања српског драмског стваралаштва у БиХ.
Ради се о активној посљедици актуелних настојања да се, по сваку цијену,
разграничи бошњачка, хрватска и српска књижевност постдејтонске
Босне и Херцеговине која се, у каузално-посљедичном уланчавању, посредно
преноси на социјалистичку, монархистичку, аустроугарску, османску и
средњовјековну Босну и/или Херцеговину.1 До сада се о овом проблему
углавном расправљало са позиције културно-историјског насљеђа,
умјетничке прозе и поезије, док је драмско стваралаштво спорадично
дотицано и недовољно истражено. У питању је, наиме, ретроактивно
уочавање драматуршких образаца зарад нове перцепције, односно
идентификације културног и националног идентитета до кога
је, прије свих, посебно стало српској културној јавности у Босни и
Херцеговини.