ПРАИЗВЕДБЕ НА РЕПЕРТОАРУ, ИЗАЗОВИ И ИСКУШЕЊА ПРОДУКЦИЈЕ

Abstract

Одговарајући – барем дијелом и ма колико посредно – на
средишње питање из назива-теме нашег Научног скупа, рад, у својој
уводној етапи, доноси кратак историјски преглед размишљања о судбини и
„задацима“ (тачније: будућности) театра: од 1901. и првог Српског закона
о позоришту, преко „трасирања“ мјеста и улоге позоришне умјетности у
вријеме оснивања Народног позоришта у Бањој Луци, првог бана Врбаске
бановине Светислава Тисе Милосављевића (1930), до (циљно-програмски)
сличних одређења у вријеме када је Позориште у Бањој Луци дјеловало у
оквиру усташког система Независне државе Хрватске (1941) те – конач-
но – захтјева које је пред театарску умјетност стављало комунистичко-
револуционарно уређење, након Другог свјетског рата (1944/45). Слиједе и
– данашњи – лапидарни „одговори“ на постављено питање: позориште и
данас има – свакако – будућност, али му је нужно одредити умјетнички
релевантан „курс“ и смјер развоја, али и репертоарске оријентације. А та
ће се извјесна будућност – и поред свих могућих „меандрирања“ – посигур-
но најчвршће утврдити кроз свјесно и истрајно заснивање репертоара
на ПРАИЗВЕДБАМА, том истинском изазову (какво је свако трагање за
новим и дотад „невиђеним“), али и несумњивом искушењу кроз које наша
позоришта крмане са мање или више досљедности или успјеха. Коначно,
представљање комада два драмска аутора, једнога чији је комад НП РС у
Бањој Луци успјешно „праизвело“ (Богдана Шпањевића) и другога, авангар-
дисте кога нисмо препознали и чије драме нисмо играли (Бранка Чучка); да
би све била додатна разрада и доказ наших претходних увјерења како су
праизведбе на репертоару вриједносно жаришна али и потенцијално кли-
ска мјеста савремене театарске продукције.